Usamljenost je poslednjih godina postala gotovo obavezna tema savremenog života, ali često na način koji je previše grub: ili se predstavlja kao tiha epidemija koja razara sve pred sobom, ili kao pomodna reč za običnu tugu. Jučerašnja evropska studija, objavljena preko ScienceDaily, unosi mnogo korisniju nijansu. Istraživači su pratili više od 10.000 ljudi uzrasta od 65 do 94 godine tokom sedam godina i utvrdili da oni koji se osećaju usamljenije u proseku imaju slabije rezultate na testovima pamćenja već na početku praćenja. Međutim, ono što je posebno zanimljivo jeste da njihovo pamćenje nije opadalo brže od pamćenja ljudi koji su se osećali povezanije sa drugima.
To menja ton čitave rasprave. Dugo se gotovo automatski pretpostavljalo da usamljenost direktno ubrzava kognitivni pad i vodi ka demenciji po skraćenoj liniji. Nova analiza to ne potvrđuje na takav način. Ona sugeriše da usamljenost više utiče na „početno stanje” pamćenja nego na samu brzinu njegovog opadanja. To je važna razlika. Ona ne umanjuje problem, ali ga preciznije locira. Ako je usamljenost povezana sa slabijom osnovom, onda je možda treba prepoznati ranije, ne kao dramatičan znak propadanja, nego kao faktor koji utiče na kvalitet svakodnevnog mentalnog funkcionisanja.
Istraživanje je koristilo podatke iz velike evropske baze SHARE i obuhvatilo 12 zemalja. U obzir su uzeti i drugi faktori koji mogu uticati na pamćenje, poput depresije, fizičke aktivnosti, dijabetesa i društvene uključenosti. I upravo tu ova vest dobija dodatnu težinu. Usamljenost nije posmatrana kao poetsko stanje, nego kao konkretna kategorija sa tri jednostavna pitanja: da li čovek oseća da mu nedostaje društvo, da li se oseća izostavljeno i da li se oseća izolovano. Takva operativna definicija pomaže da tema izađe iz sfere opštih utisaka i pređe u nešto što se može ozbiljnije pratiti i uzimati u obzir u brizi za starije.
Možda je najvrednija poruka ove studije upravo u tome što nije katastrofična, a ipak je ozbiljna. Ne kaže da je sve bezazleno, ali ne preti ni gotovim strašilima. Kaže da osećaj usamljenosti zaslužuje pažnju jer već na početku može biti povezan sa slabijim pamćenjem, ali i da ljudski mozak nije tako jednostavna mašina da svaka emocionalna rana automatski ubrza njegov pad. U vremenu u kom se ljudi lako zatrpavaju alarmantnim naslovima, takva mirnija i preciznija vest deluje gotovo osvežavajuće. A ponekad je baš to najbolji način da jedna tema zaista dopre do ljudi.
S.B.
