Pamćenje obično zamišljamo kao fioku u glavi. Nešto se u nju smesti, nešto ispadne, nešto se zaboravi, a nešto se vrati kada ga pokrene miris, pesma ili stara fotografija. Ali nauka sve više pokazuje da se uspomene ne čuvaju samo kao rečenice i slike, već i kroz telo, pokret i osećaj.
Popular Mechanics je pisao o slučaju čoveka kome je eksperimentalni pristup pomogao da pristupi davno potisnutom sećanju. U tekstu se navodi da su istraživači napravili jednostavan alat koji je omogućio da se kroz telesni doživljaj otključa deo prošlosti koji je dugo bio nedostupan svesnom pamćenju.
Ova tema zvuči gotovo filmski, ali je zapravo vrlo bliska svakodnevnom iskustvu. Nekada nas miris deterdženta vrati u detinjstvo, zvuk školskog zvona u hodnik osnovne škole, a pokret ruke u davno naučenu veštinu. Telo često pamti pre nego što um stigne da objasni.
Naravno, ovakve priče traže oprez. Sećanja nisu savršeni snimci prošlosti. Mogu se menjati, dopunjavati, iskriviti i pogrešno povezati. Zato nauka mora biti pažljiva, naročito kada se govori o „vraćanju” davnih uspomena. Ali činjenica da telo može biti ključ za neke slojeve pamćenja ostaje izuzetno zanimljiva.
Kod nas se često kaže da čovek „nosi” iskustvo u sebi. Nauka toj rečenici daje novo značenje. Možda zaista nosimo više nego što umemo da ispričamo, u načinu na koji se ukočimo, opustimo, hodamo, izbegnemo dodir ili se setimo pokreta koji nismo ponovili godinama.
Najlepše u ovoj temi jeste to što pamćenje prikazuje kao živ proces, a ne kao arhivu. Prošlost nije uvek uredno složena. Ponekad čeka pravi znak da se javi.
S.B.
