U grobu žene sahranjene pre približno 1.300 godina arheolozi su pronašli ostatke neobičnog svečanog oglavlja. Sedam malih kopči u obliku krsta bilo je raspoređeno oko lobanje poput oreola, dok se na zadnjem delu nalazila još jedna, znatno veća kopča.
Predmeti nisu bili obični ukrasi postavljeni nasumično. Njihov raspored pokazuje da su bili prišiveni na kapu, traku ili složeno pokrivalo za glavu koje je pokojnicu jasno izdvajalo u zajednici.
Nalaz potiče sa groblja Zvagino II u ruskoj Nižnjenovgorodskoj oblasti. Tokom nove sezone istraživanja pronađena su 43 groba, među kojima 37 sahrana tela, jedna kremacija i ostaci šest konja.
HeritageDaily je 5. avgusta objavio prve podatke o otkriću, navodeći da grobovi predstavljaju najstarije pouzdano prepoznate sahrane naroda Muroma na desnoj obali reke Oke. Detaljniji arheološki izveštaji ukazuju da se groblje koristilo krajem sedmog i početkom osmog veka, a moguće i nešto ranije.
Muroma su bili deo šireg ugrofinskog sveta istočne Evrope. O njima nije sačuvano mnogo pisanih podataka, pa se njihov život uglavnom rekonstruiše na osnovu grobova, nakita, oružja i naselja.
Područje između Volge i Oke bilo je mesto susreta različitih grupa. Trgovački putevi povezivali su severne šume, stepske oblasti, Baltičko more i dalje regione prema istoku.
Predmeti iz grobova zato pokazuju mešavinu lokalnih tradicija i udaljenih uticaja. Jedna kopča, perla ili deo pojasa može imati oblik poznat iz oblasti udaljene stotinama kilometara.
Oglavlje sa osam kopči izuzetno je retko. Slični primeri nisu pronađeni decenijama, a samo nekoliko je poznato iz ranijih istraživanja.
Manje kopče verovatno nisu imale praktičnu funkciju zatvaranja odeće. Izrađene su kao ukrasne imitacije i prišivene tako da formiraju unapred osmišljen obrazac.
Veća kopča na zadnjem delu mogla je povezivati tkaninu ili držati glavni deo oglavlja. Njena pozicija govori da se ukras prostirao oko cele glave, a ne samo preko čela.
Takvi predmeti mogli su označavati bračni status, poreklo, bogatstvo ili posebnu ulogu žene. Bez pisanog objašnjenja nije moguće sa sigurnošću odrediti značenje.
Ipak, količina rada i metala pokazuje da oglavlje nije bilo svakodnevni predmet. Verovatno se nosilo u posebnim prilikama, a zatim je pokojnicu pratilo u grob.
Arheolozi su u ženskim grobovima pronašli i ogrlice, priveske i delove pojaseva. Jedan pojas imao je elemente koji se povezuju sa istočnim kulturama i udaljenim trgovačkim vezama.
Posebno zanimljiva bila je kopča sa takozvanom krilatom iglom, predmet koji se često tumači kroz ratničku simboliku. Njeno prisustvo u ženskom grobu pokazuje da značenje predmeta nije uvek jednostavno.
Muški grobovi sadržali su sekire, koplja, strele i opremu za pojas. Oružje nije nužno dokaz da je svaki pokojnik svakodnevno bio ratnik, ali je predstavljalo važan deo identiteta odraslog muškarca.
Konji u blizini sahrana dodatno ukazuju na status i obred. Životinja je mogla pratiti vlasnika u zagrobni svet ili predstavljati vrednu žrtvu zajednice.
Sahranjivanje konja poznato je kod više naroda evroazijskog prostora. Način polaganja, oprema i odnos prema ljudskom grobu mogu pokazati da li je životinja pripadala pokojniku ili je bila deo šire ceremonije.
Najraniji grobovi sa Zvagina II važni su jer pomeraju početak prepoznatljive kulture Muroma u ranije vreme. Ranije se smatralo da je ona jasnije oblikovana tek kasnije.
Novi predmeti pokazuju vezu sa starijim tradicijama iz petog, šestog i sedmog veka. To znači da kultura nije nastala naglo, već se razvijala kroz duži proces.
Groblje može pomoći da se prati promena običaja kroz više generacija. Način sahrane, položaj tela i izbor predmeta vremenom se menjaju, čak i kada ista zajednica nastavlja da koristi isto mesto.
Savremena istraživanja ne oslanjaju se samo na izgled nakita. Analizom kostiju moguće je utvrditi pol, približan uzrast, bolesti, povrede i način ishrane.
Izotopi u zubima mogu pokazati da li je osoba odrasla na istom području na kojem je sahranjena. Ukoliko se hemijski signal razlikuje, moguće je da je došla iz drugog kraja.
DNK analiza može otkriti porodične veze između grobova. Na taj način groblje prestaje da bude samo skup pojedinaca i postaje mapa zajednice.
Metalni predmeti takođe se proučavaju bez oštećenja. Sastav legure može pokazati izvor sirovine i tehnologiju izrade, dok tragovi tekstila na koroziji otkrivaju tkaninu koja se odavno raspala.
Oglavlje se možda neće moći fizički rekonstruisati u potpunosti, jer je organski materijal nestao. Ipak, tačan položaj kopči omogućava digitalni prikaz.
Posetilac muzeja tako će moći da vidi ne samo osam odvojenih predmeta već i način na koji su zajedno izgledali na glavi žene.
U tome se nalazi najveća vrednost otkrića. Nakit koji bi bez konteksta delovao kao nekoliko sitnih komada metala ponovo dobija oblik, funkciju i vezu sa osobom.
Žena iz groba nije ostavila ime niti zapis o svom životu. Njena zajednica ipak je uložila trud da je sahrani u svečanom oglavlju čiji je ukras stvarao krug oko glave.
Posle trinaest vekova, taj krug postao je trag čitave kulture o kojoj istorija gotovo da nije pisala.
S.B.
