Ljudi vole da mačku zamišljaju kao biće koje mora da ima ulicu, krovove, ogradu i noćnu avanturu da bi zaista bilo „svoje”. Problem sa tom romantičnom slikom jeste što je mačje telo mnogo ranjivije od naše predstave o njegovoj spretnosti. Ono što vlasniku izgleda kao prirodna sloboda, vrlo često je samo niz realnih i ponovljivih rizika: automobil, sukob sa drugom životinjom, otrov, infekcija, pad, lutanje predaleko. Ljubav prema ljubimcu zato sve češće traži da se odvojimo od sentimentalne slike prirode i pogledamo podatke onakve kakvi jesu.
Kako piše The Independent, britanska studija pokazala je da su saobraćajne nesreće vodeći uzrok uginuća kod mačaka mlađih od jedne godine, pa sve do osme godine života, dok evropske procene sugerišu da tokom života automobil udari 18 do 24 odsto mačaka, a oko 70 odsto takvih slučajeva završi se smrću. Rizik je veći kod nekastriranih mužjaka, koji češće lutaju i šire teritoriju. Kada se tome dodaju tuče, FIV, paraziti i kontakt sa nepoznatom hranom ili hemikalijama, postaje jasno da spoljni svet za mačku nije „prirodna zabava”, nego često lutrija sa lošim izgledima.
Razuman zaključak nije da mačku treba zatvoriti u dosadu, nego da joj treba osmisliti bezbedniji život: ograđen prostor, catio, više igre u stanu, vertikalni svet po policama, kontrolisane izlaske ili bar pažljivije procenjene uslove. Ljubimcu ne činimo uslugu ako mu poklanjamo onu vrstu „slobode” koju je lako idealizovati, a teško preživeti. Nekad je odgovorna ljubav upravo sposobnost da životinji uskratimo rizik koji bismo sebi lakše oprostili nego njoj.
S.B.
