Kada se govori o megalitima, javnost ih često zamišlja kao monumentalne, zagonetne i pomalo nemušte ostatke davne religioznosti. Novi radovi o Dolmenu Menga u južnoj Španiji pokazuju da su njegovi graditelji bili mnogo više od „prastarih podizača velikog kamenja“. Scientific American i Nature opisali su kako detaljno lasersko snimanje, analiza nagiba zidova, porekla stena i unutrašnje geometrije sugerišu da su neolitski graditelji imali izuzetno praktično razumevanje stabilnosti, tereta i ponašanja materijala. Rad u Science Advances ide još dalje i prikazuje Menga ne samo kao ritualni prostor, već i kao vrhunac ranog inženjerstva, sa pažljivo nagnutim bočnim zidovima, centralnim stubovima i sistemom koji je omogućio da se masivni krovni blokovi održe hiljadama godina.
To menja i naš odnos prema neolitu. Ljudi tog doba dugo su se u popularnoj kulturi kolebali između slike prostih zemljoradnika i mističnih graditelja vođenih neobjašnjivim simbolima. Menga nudi treću mogućnost: zajednicu koja razume teren, geologiju i statiku dovoljno dobro da izvede posao koji i danas izaziva poštovanje. Nije potrebno pripisivati im „čudesno znanje“ izvan svog vremena. Dovoljno je priznati da su pažljivo posmatrali svet i naučili kako se masa, oslonac i gravitacija mogu pretvoriti u trajnu arhitekturu. Ta vrsta znanja nije bila zapisana formulama, ali je očigledno postojala u praksi.
U tome je i najveća intelektualna lepota Menga dolmena. On pokazuje da se naučna inteligencija ne rađa tek sa modernom matematikom i laboratorijom. Postoji i u zanatskom svetu, u sposobnosti da se stabilnost predvidi bez jednačina i da se kamen uveri da ostane gde je postavljen. Kada se takvi spomenici ponovo pročitaju savremenim metodama, oni prestaju da budu samo „tajanstveni“. Postaju svedočanstva da je čovek mnogo ranije nego što volimo da mislimo razumeo kako prirodne sile mogu biti saveznici, a ne samo prepreke.
S.B.
