Ljudska lobanja obično se opisuje kao čvrsta kutija čiji je glavni zadatak da mehanički štiti mozak. Savremena istraživanja sve više pokazuju da je odnos lobanje, moždanih ovojnica i imunološkog sistema mnogo složeniji. U koštanoj srži lobanje miševa sada su pronađene organizovane strukture nalik limfnim čvorovima, sposobne da rano reaguju na tumor mozga.
Takve strukture u zdravoj koštanoj srži ranije nisu bile poznate. Limfni čvorovi su mesta na kojima se imunološke ćelije okupljaju, razmenjuju informacije i pripremaju odgovor na infekcije ili druge pretnje. Pronalazak sličnih centara neposredno iznad mozga ukazuje da ovaj osetljivi organ možda raspolaže sopstvenim lokalnim sistemom ranog upozorenja.
Naučnici Medicinskog fakulteta Univerziteta Vašington u Sent Luisu pratili su kretanje proteina iz mozga kroz sitne kanale koji povezuju moždane ovojnice sa koštanom srži lobanje. Materijal iz mozga stizao je do lokalnih imunoloških struktura, gde su se aktivirale ćelije uključene u proizvodnju antitela i koordinisanje odbrambenog odgovora.
Kada je u eksperimentalnom modelu nastao tumor mozga, imunološke stanice u lobanji reagovale su pre udaljenih limfnih čvorova. Blizina je očigledna prednost: signali ne moraju da putuju kroz čitav organizam da bi pokrenuli odgovor. Lobanja zato možda predstavlja svojevrsnu kontrolnu zonu koja neprekidno prati stanje tkiva ispod sebe.
Tim je pronašao i ćelije sličnog tipa u uzorcima ljudske koštane srži lobanje. To još nije dokaz da ljudski sistem funkcioniše potpuno isto kao kod miševa, ali pokazuje da opažanje verovatno nije ograničeno na jednu vrstu. Detalji istraživanja objavljeni su u časopisu „Nature“.
Decenijama je važilo uverenje da je mozak gotovo odvojen od imunološkog sistema. Tome je doprinela krvno-moždana barijera, koja strogo kontroliše prolazak supstanci iz krvi u moždano tkivo. Otkriće limfnih sudova u tvrdoj moždanoj ovojnici, a potom i mikroskopskih kanala kroz lobanju, postepeno je promenilo tu sliku.
U eksperimentima su istraživači pokušali i da pojačaju lokalnu odbranu. Kada su aktivirali imunološku nišu u lobanji, odbacivanje tumora bilo je uspešnije, a preživljavanje životinja duže. To podstiče ideju da se buduće terapije možda neće davati samo kroz krvotok ili direktno u moždano tkivo. Mogle bi da budu usmerene i prema koštanoj srži lobanje.
Takav pristup još je daleko od redovne primene. Mišji tumori i ljudski tumori mozga razlikuju se po složenosti, trajanju bolesti i reakciji na lekove. Neophodno je utvrditi da li lokalne ćelije mogu pouzdano da prepoznaju različite vrste tumora, kako izbeći preteranu upalu i na koji način bezbedno dostaviti terapiju.
Otkriće bi moglo da bude važno i izvan onkologije. Ako lobanjska srž nadgleda mozak, ona bi mogla učestvovati u neurodegenerativnim bolestima, povredama, infekcijama i autoimunim poremećajima. Lokalni odgovor može biti zaštitni, ali u pogrešnim okolnostima može i da pogorša oštećenje.
Najveća promena koju ovo istraživanje donosi jeste novi pogled na anatomiju. Lobanjska kost više se ne posmatra samo kao pasivni zid. U njenoj unutrašnjosti možda se nalazi dinamična mreža koja prima poruke iz mozga i organizuje prvu liniju odbrane pre nego što ostatak tela sazna da postoji problem.
S.B.
