Zrenjanin ili – grad na Begeju. Neki istoričari tvrde da se pod tim imenom krije staro naselje Bečkerek, drugi spore, ali to danas više nije ni važno. Šta znači ime i da li su ga dali Goti ili Sloveni, postaje potpuno nebitno pred poražavajućom činjenicom: Begej je sa nama skoro deset vekova, a mi ga danas, u eri navodne svesti o prirodi, polako ali sigurno – ubijamo.
Dolazi nam iz Rumunije, odlazi u Tisu kod Perleza, a kroz Zrenjanin teče u dužini od oko 13 kilometara. Nekada je to bila žila kucavica, prirodni tok koji je hranio grad, a danas je to kanal u koji se bez stida uliva kompletna gradska kanalizacija, upozorava zrenjaninski.com.
Od moćnog toka do zarasle livade
Regulacijom Begeja (1970–1985) skratili smo mu tok, pretvorili meandar oko Male Amerike u jezera, ali smo usput izgubili poštovanje prema vodi. Danas se o jedinoj reci koju imamo ne brinemo gotovo uopšte. Priroda, prepuštena samoj sebi u gradu koji je zaboravio na ekologiju, polako uzvraća udarac: obale su obrasle, a trska se spustila toliko duboko da reka na mestima više ne liči na vodu, već na barsku livadu.
Tamo gde bi trebalo da bude ponos grada, danas teče otpad. Umesto da Begej bude prozor u svet, on je postao naša najveća sramota.
Marina kao spomenik kratkotrajnom čudu
Pre nekoliko godina, nekim čudom i evropskim novcem, napravljena je gradska marina. Na trenutak je izgledalo da se budimo: očišćena je obala, izmuljeno korito, postavljene klupe. Zrenjaninci su pohrlili na reku, podsećajući se kako je to biti uz vodu.
Ali, naša bahatost je jača od evropskih fondova. Danas ta ista marina izgleda kao napuštena scenografija. Prostor između obale i pontona, nekada čist, sada je idealno stanište za korov, trsku i – ono u čemu smo najbolji – gomile smeća.
Bahatost kao jedina vera
Pored Begeja samo na retkim deonicama postoje uređene staze. Ostatak je svedočanstvo o čoveku današnjice: nemarnom, bahatom i slepom pred darovima majke prirode. Ponašamo se kao da će Begej uvek biti tu, bez obzira na to koliko ga gušimo kanalizacijom i nemarom.
Ali reka ne zaboravlja. Svaka bačena flaša, svaki litar neprečišćene vode i svaki kvadratni metar trske koja osvaja ogledalo vode su šamar koji sami sebi lupamo. Tako se mi brinemo, i tako mi „volimo“ Begej – jednu jedinu reku koju imamo Zrenjaninu, a koju smo sveli na nivo obične bare.
E.M.
