Kad kažemo „štikle”, obično mislimo na modni detalj. A u istoriji obuće peta je mnogo više od ukrasa: ona je tehnologija, statusna oznaka i poruka. Zanimljivo je i poreklo reči – „štikla” je u srpski ušla preko nemačkog izraza Stöckel, što već u samom zvuku nosi ideju „oslonca” i „stuba” ispod stopala.
Pre nego što je štikla postala vitka i „ženska”, Evropa je već znala za visoku obuću, ali najčešće u obliku platformi. U Veneciji 16. veka pojavljuju se čuvene čopine – visoke platforme koje su istovremeno štitile od mokrih ulica i pokazivale društveni rang: što je obuća viša, to je poruka glasnija. Metropoliten muzej umetnosti opisuje ih kao spoj praktičnog i simboličnog, a primerci iz oko 1600. godine danas deluju kao mali spomenici taštini i gradu na vodi.
Prava „peta” u smislu oslonca za jahanje, međutim, vodi nas istočnije. U muzejskim interpretacijama koje potpisuje Muzej obuće Bata (Toronto) ističe se da peta nije evropski izum i da je vekovima bila povezana sa konjaničkom opremom u Zapadnoj Aziji: pomaže stopalu da se „zaključa” u uzengiji, što jahaču daje stabilnost. Evropa je taj stil preuzela tek oko prelaza u 17. vek, kada peta ulazi u modu kao znak moći, a ne samo kao praktičnost.
Zato nije slučajno što su prve evropske štikle bile – muške. U dvorskoj kulturi Francuske, peta postaje politički instrument. Najčuveniji nosilac je Luj XIV (1638–1715): na dvoru u Versaju „viša peta” je značila „viši čovek”, a crvena peta je bila šifra pripadnosti privilegiji. U jednoj sačuvanoj priči o dvorskom bontonu navodi se i edićt iz 1670. kojim se nošenje potpetica vezuje za plemstvo – kao da se status proverava jednim pogledom naniže.
A kada žene ulaze u priču? Tu istorija nije jedna linija, već prelaz. U popularnim istorijskim pregledima često se pominje Ketrin de Mediči i njeno pojavljivanje na francuskom dvoru u 16. veku, kao jedan od ranih trenutaka kada se peta vezuje za žensku visinu i držanje, dok su dotad dominirale platforme. Važno je naglasiti: mnoge legende preuveličavaju, ali motiv je jasan – peta menja siluetu, pa menja i društvenu ulogu.
U 18. veku dolazi veliki preokret: prosvetiteljstvo i „razumni ukus” guraju mušku modu ka jednostavnijim linijama, a peta kod muškaraca postupno pada i ostaje uglavnom u jahačkim čizmama. Ženska štikla, međutim, preživljava kao znak elegancije, ponekad i kao tiha obaveza. Od tog trenutka štikla sve češće postaje polje borbe između želje i očekivanja: da li je nosim zato što hoću ili zato što „tako treba”.
Tehnologija menja sve u 20. veku. Dizajner Salvator Feragamo u tridesetim godinama pionirski razvija platformu i punu petu (wedž) – rešenje koje spaja visinu i stabilnost, a muzejski opisi ističu njegovu inovativnost u materijalima i konstrukciji.
A onda dolazi najpoznatiji „dramatični” izum: stileto. Naziv potiče od tankog italijanskog bodeža, a stiletо štikla postaje moguća tek kada se u petu ugrađuje metalni oslonac. Muzej moderne umetnosti u Njujorku podseća da se stileto pojavljuje već u 1930-im, ali da mu slavu donosi rad Rožea Vivijea za Kristijana Diora početkom pedesetih.
U arhivskim pričama o Vivijeu često se izdvaja 1954. godina i stileto ojačan metalnom šipkom – toliko oštar da je navodno umeo da „pobedi” i parket i tepih.
Danas se štikla koristi svuda: u modi kao identitet brenda, u scenskim umetnostima kao alat za držanje i hod, u dizajnu kao test materijala i ergonomije. I ma koliko se trendovi menjali, peta ostaje ista poruka: malo visine, malo drame i mnogo društvene istorije u par centimetara.
S.B.
