Za razliku od dosadašnjih pregovora i raznih predloga koji su stizali iz međunarodne zajednice, ovoga puta se Srbija suočava sa predlogom koji, pored zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, podržavaju sve zemlje EU kao i SAD, kaže Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike.
Ističe da je gotovo nemoguće zamisliti da će, na primer Španija, priznati nezavisnost Kosova, ali očigledno je da ovaj sporazum donosi takvu promenu koja odgovara i zemljama koje ne planiraju da priznaju Kosovo što daje posebnu težinu predloženom rešenju.
– Kada se diplomate vodećih država EU toliko potrude kako bi imale zajednički i jedinstven stav, treba očekivati da sa mnogo većim kapacitetom nastupaju kako prema Beogradu tako i prema Prištini. Nesumnjivo, ovoga puta su odlučniji u želji da se problem reši. Ta odlučnost se najviše ogleda u činjenici da je rečeno da će, ukoliko odbije plan, Srbija trpeti posledice. Podsećam, Srbija je potpuno ekonomski zavisna od EU, najveći broj stranih investicija dolazi upravo iz zemalja EU dok naša privreda nema apsolutno nikakvu perspektivu ukoliko dođe do bilo kakvog poremećaja u odnosima sa EU. Ovih dana pojedini neodgovorni političari pokušavaju da u našoj javnosti posledice odbijanja sporazuma predstave kao onemogućavanje turističkih putovanja, šopinga… Međutim, to je banalizacija svega onoga što može građanima da se desi, a što bi bila potpuna katastrofa sa aspekta životnog standarda svakog građanina, povećanja siromaštva… I sve to nisu pretnje, to je realnost koja bi nas zadesila jer je teško zamisliti jednog građanina EU koji bi svojevoljno izdvajao svoj novac za donacije Srbiji ili koji bi davao podršku bezviznom režimu građanima zemlje koja se samoizolovala. Dakle, nema pretnji baš kao što nema ni ultimatuma, jednostavno ukoliko ne želimo da uvažimo stavove svih zemalja EU, ne vidim razlog zašto bi one uvažavale i brinule o našim interesima. U ovom trenutku niko u EU se ne bi zabrinuo ukoliko bi se Srbija zaustavila na evropskom putu, ukoliko bi prestala strana ulaganja ili se kompanije povukle iz Srbije, to nisu teme koje interesuju građane EU, a na nama je da ne dođemo u tu situaciju.
Plan nismo videli, ali se pominje da je u njemu sve osim priznanja nezavisnosti i članstva Kosova u UN. Da li bi takav plan za vas bio prihvatljiv?
– Ne postoji vlast u Srbiji koja nije imala nekakav plan za rešenje kosovskog problema. Zahvaljujući katastrofalnim potezima i neverovatnom nerazumevanju geopolitike, Milošević nije oklevao da se sa diplomatskog polja prebaci na bojište i tu nastaje najveći problem. Interesantan je stepen naivnosti koji je Milošević imao verujući da će mu Moskva pomoći, a kuriozitet je da se takva naivnost i posle tri decenije ponavlja. Koliko nam je Moskva pomogla tada, sad će još manje, dakle ništa. Kritičari sporazuma govore kako ne smemo da se odreknemo dela teritorije, ali zaboravljaju da se kroz istoriju teritorija Srbije najčešće menjala ratovima i da smo u pobedničkim ratovima osvajali teritoriju baš kao što smo je i sa porazima gubili. Milošević nas je uveo u rat koji smo izgubili, a onda smo potpisali kapitulaciju kojom smo se odrekli ne samo suvereniteta na KiM, već i pet kilometara kopnene, odnosno 25 kilometara vazdušne zone bezbednosti unutar centralne Srbije. Mudrom politikom Đinđić je uspeo 2001. da vrati vojsku i policiju do administrativne linije, ali više od toga se nije moglo. Uprkos brojnim pokušajima, tek 2015. uspešno je ispregovarano ukidanje vazdušne zone bezbednosti. Posle više od 23 godine odnosi Beograda i Prištine su sve lošiji, svakodnevno postoji opasnost od sukoba, što zvaničnike EU i SAD dovodi u položaj da daju rešenje koje nije idealno ni za Beograd ni za Prištinu. Ako smo malo iskreni, znamo da idealnog rešenja za obe strane i nema. Podsećam, na teritoriji Evrope vodi se najveći rat od 1945. godine, pojedini moskovski mediji najavljuju nastavak sukoba u regionu zapadnog Balkana, sve to utiče na nervozu u zemljama EU koje ovoga puta ne blefiraju. Pred državnim rukovodstvom je težak zadatak, ali jedino ispravno rešenje je pokušati da se kroz dijalog dobije najviše što je moguće i prihvati sporazum koji spasava kako građane tako i državu od mogućeg opštog kolapsa.
Dan pre sastanka Vučića sa petorkom, u Americi ste razgovarali sa Gabrijelom Eskobarom. Šta vam je rekao?
– Bio je to jako interesantan sastanak, jasno je da administracija SAD želi da sveukupne odnose sa Srbijom podiže na viši nivo, da razumeju problem u kome se nalazimo, ali da su nas istorijske okolnosti dotle dovele i da vreme ne može da se vrati, baš kao ni odluke koje su donesene. SAD razumeju važnost Srbije u regionu ali isto tako daju puno podršku kako novom EU planu tako i Briselskom sporazumu. Pogledajte samo kako reaguju prištinski mediji i njihova tviter trol farma, svi do jednog napadaju upravo izaslanika Eskobara koji je u Prištini rekao da potpisani sporazumi moraju da se sprovedu i da se formira Zajednica srpskih opština. Količina diplomatskih aktivnosti, energije i napora koju je uložila američka administracija u deeskalaciju nedavne krize jasno pokazuje da je njihov interes mir, stabilnost i ekonomski napredak.
Zvaničnici sa Zapada kažu da ZSO mora da bude formirana.
– Može se reći da je to pitanje za zvaničnike EU koja je mentor i žirant Briselskog sporazuma. Podsećam da su pojedini briselski zvaničnici pomislili da je taj sporazum vredan Nobelove nagrade. Ukoliko je Kurti moćniji i od Brisela i od Vašingtona, onda to opet nije naš problem. Posle više poruka, izrečenih pre svih od američkih zvaničnika, očekujem da se Priština urazumi, u suprotnom besmisleno je išta potpisivati.
Predsednik je najavio da će se o planu, kada ga dobijemo, izjasniti građani i Narodna skupština. Da li mislite da na taj način plan može da prođe?
– Moram priznati da me je deo javnosti iznenadio kritikom koju je sveo na lični odnos prema predsedniku Vučiću i koji kroz neuspeh pregovora vidi svoju političku šansu. Ne pregovara se o statusu Vučića i odnosu EU i SAD prema njemu, pregovara se o perspektivi svakog građanina Srbije, o tome hoćemo li biti izopšteni od svih zemalja ili ćemo uhvatiti korak sa modernom Evropom. Potpuno pogrešnu strategiju imaju stranke koje se deklarativno zalažu za EU a sad su najglasnije u kritici sporazuma koji je ponudila upravo EU a za koji kažu da ga nisu ni videli. Svako ko u propasti sporazuma vidi prostor za svoju dnevnopolitičku korist, ne brine ni o građanima ni o državi.
Na Kosovu se situacija ne smiruje. Kako to može da se reši?
– Otkako je započela ruska agresija na Ukrajinu, Kurti pokušava da na teritoriji Kosova izazove incidente koji bi prerasli u sukobe u kojima bi on glumio žrtvu – Ukrajinu, a Srbija bi bila Rusija. Ceo narativ ali i aktivnosti su mu usmerene u tom smeru, međutim to je “pročitano” i u Briselu i u Vašingtonu. Ovim sporazumom Kosovo ne dobija ništa više nezavisnosti nego što je već ima i očekujem da u Prištini dođe do demonstracija koje će biti protiv sporazuma, a organizovaće ih Kurti.
Ukoliko plan ne bude potpisan, kakve bi mogle da budu posledice?
– U slučaju da suprotna strana prihvati a Srbija odbije plan, posledice će biti dugotrajne i nesagledive. Bićemo izolovano ostrvo na repu Evrope, sa ubrzanim ekonomskim propadanjem, sa još većim društvenim raslojavanjem, sa mračnom perspektivom i sa garantovanim decenijskim zaostajanjem. Građani Srbije to ne zaslužuju, a odgovorni političari moraju da urade sve kako do toga ne bi došlo.
Nacionalističke, desno orijentisane stranke, očekivano, ne prihvataju plan. Ukoliko bude potpisan, da li očekujete nekakav odgovor, proteste?
– U Srbiji ne postoje nacionalističke i desno orijentisane stranke, sve do jedne se ponašaju kao ispostave najmračnijih političkih katakombi Moskve i nijedna od njih ne razume da patriotizam ne podrazumeva veću ljubav prema stranoj državi nego prema svojoj. Naravno da će one pokušati da kroz, izvesno rušilačke, demonstracije destabilizuju Srbiju, zaustave dalji put ka EU i po mogućstvu nas okrenu ka raspalom ODKB iz koga beže stalne članice. Međutim, svaki odgovorni političar, ali i građanin mora imati na umu da je ovo sporazum za budućnost, da smo u prošlosti razmatrali razna rešenja i da smo tu gde smo jer nismo razumeli geostrateške političke tokove.
