Kad se u ravnici jednom vide stare međe, postane jasno da Vojvodina nije nikada bila samo prostor zemlje, nego i prostor linija koje traju duže od političkih karata. Ali i te međe, koliko god bile uporne, imale su starijeg gospodara. Pre županija, carevina, katastara i državnih pečata, ovim prostorom upravljala je voda: ona je određivala gde se može podići kuća, gde će se otvoriti put, gde će biti pašnjak, a gde će svake godine iznova ostati samo mulj, trska i čekanje da se voda povuče. U Vojvodini voda nije bila pozadina života, nego njegov prvi uslov, njegov ritam i njegova najstarija vlast.
To se vidi već na samoj mapi. Vojvodina je određena velikim vodama: Bačka između Dunava i Tise, Banat istočno, u prostoru kojim teku Begej, Tamiš, Zlatica, Moravica i drugi vodotoci, a Srem južno, naslonjen na Savu i Dunav. U takvom pejzažu naselje nije nastajalo bilo gde. Nastajalo je tamo gde je teren bio makar malo sigurniji: na rubu lesne terase, na višoj gredi, uz stari rukavac, na mestu gde reka daje život, ali ga ne uzima svake sezone. Zato su mnoga vojvođanska sela više nego što se čini određena ne samo položajem prema putu ili vlastelinstvu, nego i položajem prema vodi.
Dunav i Tisa bili su u toj velikoj hidrografskoj drami dve različite, ali podjednako presudne sile. Tisa je posebno varljiva reka: Britannica beleži da ima tri godišnja talasa velikih voda, a kada se visok vodostaj Tise poklopi sa visokim vodostajem Dunava, ona može da krene unazad u sopstveno korito i tako izazove teške poplave. Nije slučajno što su uz Potisje sačuvane mrtvaje, stari meandri i čitavi pojasevi nekadašnjeg plavnog sveta. U severnom i srednjem delu Vojvodine Park prirode „Mrtvaje gornjeg Potisja“ danas obuhvata Mrtvu Tisu kod Đale, Panu, Budžak i Batku, a sam upravljač područja objašnjava da su te mrtvaje zapravo stari tokovi Tise, odsečeni tokom regulacije reke u 19. veku. To je jedan od najlepših i najtačnijih dokaza da voda u Vojvodini ne nestaje bez traga: kada ode, ona iza sebe ostavi oblik, ime i pamćenje prostora.
Uz Dunav, ta vlast vode dobija drugo lice. Koviljsko-petrovaradinski rit, na srednjem toku Dunava u jugoistočnoj Bačkoj, i danas je veliki kompleks vlažnih i šumskih staništa u plavnom pojasu reke; sam naziv „rit“ ovde nije poetska oznaka, nego precizan geografski opis sveta koji živi sa vodom i od vode. U Sremu je Obedska bara još jasniji primer tog starog režima: između Save i naselja Kupinovo, Obrež i Grabovci nalazi se veliki močvarno-šumski kompleks koji se, pri visokom vodostaju Save, puni preko kanala Vok, Revenica i Vranj, dok pri niskoj vodi otpušta vodu natrag preko Voka. Savska komisija navodi da Obedska bara, sa plavnim područjem od gotovo 12.000 hektara i kapacitetom zadržavanja od preko 250 miliona kubnih metara, prirodno reguliše visoke vode Save. Drugim rečima, neka od najpoznatijih vojvođanskih močvarnih područja nisu samo lepota pejzaža nego i drevni instrumenti odbrane.
Otuda je voda odlučivala i o tome gde se seje, a gde se ne sme ostati. U ritovima i plavnim ravnima oranje je bilo moguće samo tamo gde je čovek uspeo da obuzda vodu ili makar da se s njom sporazume. U 19. veku, kako beleži analiza Tiskog sliva ICPDR-a, veliki deo poplavnih ravni još je podržavao oblike korišćenja zemljišta prilagođene vodi — šume, livade i ribnjake — dok su kasniji zahvati, usmereni ka modernoj poljoprivredi i strogo regulisanom nivou vode, menjali čitav pejzaž. Upravo tu počinje veliki prelom vojvođanske ravnice: od prostora koji se prilagođava vodi ka prostoru koji pokušava da vodu prilagodi sebi.
Ta borba između prirodnog ritma i ljudske volje najjasnije se vidi na Tisi. Međunarodna komisija za zaštitu Dunava navodi da je Tisa do sredine 19. veka plavila oko dva miliona hektara duž svog toka. Prva velika snimanja doline obavljena su između 1833. i 1844, plan Pala Vašarheljija donet je sredinom 1840-ih, a posle katastrofalne poplave 1855. izveden je veliki niz presecanja meandara; do 1875. napravljena su 112 presecanja i dužina reke skraćena je sa približno 1.400 na 966 kilometara. To nisu samo inženjerski podaci. To je trenutak u kome se menja sam karakter prostora: sela koja su vekovima živela uz sporu i razlivenu reku počinju da žive uz uređeno korito, nasipe i drugačiji raspored opasnosti.
Banat je imao svoje vodene brige i svoju vodenu civilizaciju. „Vode Vojvodine“ navode da je Begej glavna pritoka Tise u Srbiji i da je krajem 19. i početkom 20. veka kanalizovan, pri čemu je preko dva kanala povezan sa Tamišem nizvodno od Temišvara. Grad Zrenjanin je možda najbolji primer grada koji se ne može razumeti bez vode: gradski sajt podseća da se nekadašnji Bečkerek razvio oko meandara Begeja, zatim na dva rečna ostrva i tri poluostrva, da su njegovi stanovnici vekovima koristili rečnu vodu koju su po gradu raznosile sakadžije, i da je regulacija Begeja omogućila neprekidan vodni saobraćaj, sa parobrodima i baržama važnim za lokalnu ekonomiju. Zrenjanin, dakle, nije „grad na Begeju“ samo kao razgledničku formulu, nego kao istorijsku činjenicu: voda mu je birala oblik, zanate i privredu.
Tamiš je, s druge strane, uvek nosio dozu opasnosti. Zvanični podaci „Voda Vojvodine“ opisuju ga kao najveću reku u Banatu, sa izrazito bujičnim karakterom i visokim vodama krajem zime, početkom proleća i tokom letnjih kiša u gornjem delu sliva u Rumuniji; kroz Srbiju je pod uticajem režima Dunava, a plovan je malim plovilima do Orlovata. Da ta opasnost nije samo stvar starih knjiga pokazuje i novija istorija: Republički hidrometeorološki zavod ima stanicu na Tamišu u Jaši Tomiću od 1925. godine, a Vlada Srbije je u maju 2005. saopštila da je poplava Tamiša u Jaši Tomiću, Međi i Busenju razorila stotine kuća i teško pogodila poljoprivredno zemljište. Ravnica, dakle, nije zato mirna što je voda u njoj slaba, nego zato što je vekovima učena da izgleda mirnije nego što jeste.
Iz te duge borbe sa viškom vode rađala se i posebna tehnika Vojvodine. Veliki bački kanal, projektovan u 18. veku, nastao je upravo zato što su močvare i blato pretile kolonizaciji i obradi zemlje u centralnoj Bačkoj. Naučni rad Geographica Pannonica beleži da je gradnja trajala od 1793. do 1802. godine, da je prvobitna svrha kanala bila odvodnjavanje močvarnog tla centralne Bačke i skraćenje plovnog puta između Dunava i Tise za približno 160 kilometara, te da su se već u prvoj fazi povlačile vode sa ranije potopljenih terena oko Sivca i Kule. Uz taj kanal nije nastala samo nova vodna mapa, nego i nova naselja i novi poslovi: u Malom Staparu podignut je 1795. mlin na ustavi, a samo naselje osnovano je za potrebe stručnjaka angažovanih na gradnji Velikog bačkog kanala; Bezdanjska prevodnica završena 1856. bila je pionirsko ostvarenje evropskog hidrotehničkog graditeljstva, dok je prevodnica u Bečeju iz 1896. i danas svedok jednog vremena kada je voda bila i put i mašina.
U 20. veku taj posao je nastavljen još većim razmerama. Hidrosistem Dunav–Tisa–Dunav, prema zvaničnim podacima „Voda Vojvodine“, građen je od 1957. do 1977. godine, ima 939 kilometara izgrađene kanalske mreže i obuhvata 26 ustava, 17 brodskih prevodnica, pet velikih crpnih stanica i 86 mostova. Preko tog sistema sa teritorije Srbije odvodnjava se 1.060.000 hektara zemljišta, a ukupno se u Vojvodini danas odvodnjava 1.776.509 hektara, kroz 20.687 kilometara kanala i 331 izgrađeni sistem. Kada se ti brojevi pročitaju zajedno sa starim ritovima i mrtvajama, vidi se čitava drama vojvođanske istorijske geografije: priroda je najpre stvarala višak vode, a čovek je zatim vekovima odgovarao na tu silu nasipima, ustavama, pumpama, branama i kanalima.
Pa ipak, ni posle svih zahvata voda nije sasvim izgubila svoje staro pravo. Ona i dalje govori kroz nazive poput Mrtve Tise, Beljanske bare ili Jegričke, koju „Vode Vojvodine“ opisuju kao nekada najdužu autohtonu reku Vojvodine bez tipičnog izvora, zapravo sistem povezanih močvara kroz koje voda teče ka Tisi. Govori i kroz Beljansku baru, dugu 39 kilometara, koja je sačuvala mnogo od starog izgleda vojvođanskog vodotoka. Govori i kroz Obedsku baru, o kojoj se još od 19. veka širom Evrope pričalo kao o „carstvu ptica“. U tim imenima sačuvana je istina koju ravnica nikada nije mogla sasvim da zaboravi: pre svake njive postojala je voda, pre svakog puta bilo je plavno tlo, i pre svakog sigurnog sela postojalo je pitanje hoće li ga voda poštedeti ili opomenuti.
U sledećem nastavku pratićemo drugu veliku mrežu koja je spajala, delila i pokretala Vojvodinu. Posle vode, koja je birala gde će čovek opstati, dolaze drumovi — stariji od pruga, često uporniji od granica, i jednako važni za razumevanje ove ravnice.
TAJNA GEOGRAFIJA VOJVODINE: (4) Drumovi su postojali pre svih pruga
S.B.
