Iza dvoraca, kaštela i velikih vlastelinskih kuća, iza parkova i aleja koje su nekada govorile jezikom moći, Vojvodina čuva i jedan tiši, prisniji pejzaž. To je svet otvorene zemlje, bez parade i bez monumentalnosti, ali sa sopstvenim redom, dostojanstvom i upornošću. U toj ravnici najintimnija mapa života nije uvek bila ispisana selima i varošima, nego rasutim tačkama između njih: salašima, pustarama, majurima, ekonomijama, zaseocima i usamljenim gazdinstvima. Ako su dvorci pokazivali kako se u ravnici živelo odozgo, salaši su otkrivali kako se u njoj živelo iznutra — iz zemlje, iz rada, iz svakodnevnog dogovora sa vetrom, bunarom i daljinom.
Sama reč salaš potiče iz mađarskog jezika, od reči szállás, a u vojvođanskom prostoru tokom vremena je dobila sasvim određeno značenje: izdvojeno poljoprivredno dobro u polju, sa kućom i ekonomskim objektima, udaljeno od zbijenog naselja i vezano za obradu zemlje i gajenje stoke. U literaturi se naglašava da je prvobitna namena mnogih salaša bila sezonska — letnji boravak radi zemljoradnje i stočarstva — dok su kasnije mnogi vlasnici postajali stalni stanovnici svojih imanja. Najviše ih je bilo u severnoj Bačkoj, gde se salaški oblik života razvio u čitav kulturni i prostorni sistem, a ne samo u pojedinačni tip kuće.
Njihov nastanak ne može se razumeti bez pustara. U radu Nikoline Čuljak o severnoj Bačkoj pokazuje se da su pustare, posebno u subotičkom ataru, imale dugu tradiciju naseljenosti i da su još 1686. popisivane kao naseljeni prostori sa kućama potrebnim za oporezivanje. Isti rad ukazuje da je posle osmanskog perioda i migracija krajem 17. veka novopridošlo stanovništvo u severnoj Bačkoj u početku moglo najviše da se osloni na stočarstvo, što je pogodovalo pojavi prvih salaša. Zato salaš nije nastao ni iz romantike ni iz usputne potrebe, nego iz jednog grubog istorijskog spoja: iz rasute zemlje, nesigurnog pograničnog prostora, stočarskog načina života i potrebe da se radi tamo gde je i imanje.
Tu je važna i razlika između pojmova koji se u svakodnevnom govoru često mešaju. Salaš je, po pravilu, individualno izdvojeno gazdinstvo jedne porodice ili domaćinstva. Pustara je širi teritorijalni i naseobinski okvir, često velika ravničarska celina, nekadašnji pašnjak ili veleposedni prostor, unutar kog su se mogla razvijati izdvojena staništa i kasnija naselja. Majur, odnosno ekonomija, u stručnoj literaturi označava gazdinstvo slično salašu, ali po pravilu veće i češće povezano sa veleposedom ili organizovanijim imanjem. Drugim rečima, salaš je ličniji i porodičniji oblik ravničarskog života, dok pustara i majur pripadaju većim prostornim i vlasničkim logikama.
Njegova arhitektura bila je skromna, ali nimalo slučajna. Stručna literatura opisuje tipičan vojvođanski salaš kao trodelnu kuću sa dve sobe i kuhinjom između njih, često sa komorom, a zatim sa štalom pod istim krovom ili u sklopu drugih ekonomskih objekata. Ispred se pružao trem ili gonk, otvoreni hodnik, a u ekonomskom delu nalazili su se čardaci za kukuruz, magacini za žito, podrumi, štale, svinjci, kokošinjci, šupe i drugi pomoćni objekti. Stariji salaši građeni su od naboja i pokrivani trskom, kasniji od ćerpiča i cigle, sa crepom. U unutrašnjosti je nameštaj bio jednostavan: kreveti, sto, stolice, peć, ponegde kolevka, preslica ili razboj, dok je na zidu često bila ikona domaćinove slave. To je bila kuća koja nije htela da impresionira, nego da izdrži.
Salaš je zato imao svoju malu, ali potpunu geografiju. Kuća nije stajala sama: uz nju su bili bunar, ekonomsko dvorište, staja, voćnjak, bašta, put i pogled prema ataru. Veza sa varoši bila je stalna, ali nikad laka. Do grada se išlo zbog pijace, škole, crkve, lekara, vašara i administracije, ali je pravi život ostajao u polju. Jedan terenski zapis sa Rokinog salaša kod Ludaškog jezera naročito je rečit: vlasnik se nije bavio klasičnom poljoprivredom, nego je prevozio okolne salašare na susednu stranu jezera, gde su se nalazili škola, crkva, groblje i dom zdravlja. Ta jedna pojedinost otkriva čitav svet: salaš nije bio usamljena tačka odsečena od svega, nego mesto koje je stalno moralo da održava vezu sa drugim obalama života.
U takvom prostoru i vreme je teklo drukčije. Ono se nije merilo gradskim satom, nego poslovima. Sama organizacija salaša — čardaci za kukuruz, štale, magacini, voćnjaci, šupe, letnje kuhinje — pokazuje da je godina bila podeljena po usevima, stoci, spremanju hrane, popravci alata i radu koji ne prestaje sa zalaskom sunca. Salaš je zato bio i kuća i radionica, i domaćinstvo i proizvodnja. Na njemu se živelo celovito: rad, odmor, porodični život i sezonski običaji nisu bili odvojeni u posebne zone, nego su pripadali istom prostoru i istom dvorištu. Upravo zbog toga je salaš duboko utkan u vojvođansko sećanje kao mesto punoće, a ne samo samoće.
Iako je izgledao izdvojeno, salaški svet nije bio bez društvenih veza. Naprotiv, čim je broj stanovnika po salašima u okolini velikih varoši porastao, javila se potreba za školama. Istorijat salaških škola u okolini Subotice beleži da je krajem 19. i početkom 20. veka u tom kraju postojao čitav sistem takvih škola i da je u međuratnom periodu čak postojalo posebno Drugo školsko nadzorništvo koje je obuhvatalo upravo salaške škole. Slično svedoče i podaci za bečejski kraj: jedna škola na Subotičkom putu radila je od 1893, potom je 1895. premeštena u novu zgradu kod Kekićevih salaša, sa jednom učionicom i učiteljskim stanom. Ti podaci govore mnogo više od puke administracije. Oni pokazuju da je salaš bio dovoljan svet da zahteva i svoju obrazovnu geografiju.
Upravo zato je njegovo slabljenje posle Drugog svetskog rata bilo i prostorna i civilizacijska promena. Stručni radovi navode da je posle rata u Vojvodini srušeno na hiljade salaša, a da su preživeli samo delovi nekada znatno gušće mreže. U bunjevačkim zbornicima socijalistička kolektivizacija pominje se kao jedan od procesa koji su ekonomski slabili dotadašnji porodični svet severne Bačke, dok isto tako postoje i dragocena usmena svedočenja o kasnoj elektrifikaciji pojedinih salaša: u jednom zapisu iz okoline Lemeša kazuje se da porodica nije dobila struju sve do 1983. godine. Urbanizacija, novi putevi, komasacija, smanjeni zemljišni maksimumi, gašenje salaških škola i okretanje ka selu i gradu učinili su da mnogi salaši ostanu bez ljudi, a mnogi bez prvobitne funkcije. Neki su preživeli kao turistički lokaliteti, neki kao vikend-imanja, a neki samo kao ime na putokazu ili ruina usred njive.
Pa ipak, salaši nisu nestali iz vojvođanske mape. Samo su se povukli iz njene najglasnije zone. Ostali su u imenima puteva, u oronulim tremovima, u bunarima sa đermom, u voćnjacima koji još rađaju kraj kuće bez stalnih stanovnika, u sećanju na školu do koje se išlo preko blata ili leda, u pričama o radu koji je počinjao pre svitanja i završavao se kad se u kuhinji utiša peć. Ako je dvorac bio lice ravnice za one koji su njome upravljali, salaš je bio njeno srce za one koji su je zaista živeli. I zato se prava karta Vojvodine ne može pročitati bez tih usamljenih kuća u polju: one su čuvale drugi poredak prostora, tiši od grada, ali neuporedivo dublji.
U sledećem nastavku ravnica će dobiti novo ljudsko lice. Posle sveta salaša, koji je nastajao iz zemlje i rada, dolazimo do sela kao istorijskih zbirnih tačaka: mesta u koja su ljudi stizali iz raznih pravaca, sa različitim jezicima, verama, običajima i uspomenama.
TAJNA GEOGRAFIJA VOJVODINE: (8) Sela su dolazila zajedno sa ljudima
S.B.
