Uran je i inače planetarna čudnovatost: nagnut kao da je neko udario kosmičku kuglu, hladan, udaljen i tvrdoglav u ponašanju magnetnog polja. A onda se pojavila ideja koja menja način na koji gledamo na jedan istorijski prolaz: možda je sonda „Vojadžer 2”, 24. januara 1986, uhvatila Uran baš tokom retke epizode svemirskog nevremena. Ako je solarni vetar tada bio neuobičajeno jak, magnetosfera je mogla izgledati „iskrivljeno” i dramatičnije nego što je tipično.
Ovo je važna nijansa, jer Vojadžer 2 je i dalje jedini aparat koji je prošao dovoljno blizu da meri iz prve ruke. Ako je taj trenutak bio izuzetak, deo „pravila” koje smo izveli o Uranovoj okolini možda treba preispitati. Ovakva preispitivanja nisu znak slabosti nauke, već njen normalan rad: kad imate samo jedan uzorak, svaka nova informacija o kontekstu menja tumačenje.
U vestima koje su poslednjih dana prenosili svemirski istraživački instituti i naučni servisi, naglašeno je da je sledeći korak upoređivanje sa dugoročnim posmatranjima iz daljine: da se razdvoji „klima” magnetosfere od „vremena” jednog nevremena. Za čitaoca je to kao da gledate grad na dan oluje i pomislite da je uvek takav. Uran možda nije stalno u drami — možda je Vojadžer 2 video baš onu noć kada je nebo odlučilo da pokaže zube.
S.B.
