Svaka šoljica kafe iza sebe ostavlja mokar talog koji uglavnom završi u kanti, iako u njemu i dalje postoji značajna količina energije i hemijski korisnih materija. Svetska proizvodnja kafe meri se milionima tona godišnje, pa i nekoliko grama ostatka po šoljici na globalnom nivou prerasta u ogromnu količinu otpada. Istraživači Univerziteta Rovira i Virgili u Španiji sada su optimizovali postupak kojim se iz iskorišćenog taloga može izdvojiti gotovo sav dostupan uljni deo, dok ostatak materijala ostaje dovoljno očuvan za dalju preradu u druge proizvode. SciTechDaily je 11. avgusta predstavio istraživanje prema kojem iskorišćena kafa sadrži oko 15 odsto lipida, koji se mogu pretvoriti u biodizel, dok celuloza, hemiceluloza i lignin iz preostalog čvrstog materijala mogu poslužiti za proizvodnju goriva, bioplastike i industrijskih hemikalija.
Najveći problem nije dokazati da ulje postoji, već izvući ga dovoljno efikasno i jeftino bez uništavanja svega ostalog. Klasična laboratorijska ekstrakcija može dati visok prinos, ali zahteva dosta energije, vremena i rastvarača. Španski tim testirao je različite temperature, trajanje postupka i odnos količine rastvarača prema suvom talogu. Najbolji rezultat dobili su pri temperaturi od 45 stepeni, tokom 60 minuta i sa precizno određenom količinom n-heksana. Tako je izdvojeno oko 90 odsto ulja koje bi se dobilo standardnom metodom, ali sa znatno praktičnijim uslovima za eventualnu industrijsku primenu. Dobijeno ulje imalo je svega oko 0,3 odsto nečistoća, u poređenju sa približno 3,9 odsto kod klasične laboratorijske procedure.
Sastav ulja takođe je pogodan za biodizel jer dominiraju linolna i palmitinska masna kiselina. Još važnije, postupak nije „spalio“ ostatak taloga u hemijskom smislu. Posle izdvajanja ulja ostaje materijal bogat ugljenim hidratima i ligninom, koji se može dalje pretvarati u šećere, fermentacione proizvode ili sirovine za druge hemijske procese. To je suština koncepta biorafinerije: umesto da se iz otpada izvuče jedna korisna stvar, a sve ostalo baci, pokušava se iskoristiti gotovo svaka komponenta. Sličan princip već se istražuje kod ostataka drveta, slame, ljuski i drugih poljoprivrednih nusproizvoda.
Naravno, činjenica da nešto može da se uradi u laboratoriji ne znači da će se uskoro pojaviti rafinerija iza svakog kafića. Talog sadrži mnogo vode, pa njegovo sakupljanje, sušenje i transport mogu pojesti deo energetske koristi. Potrebno je organizovati velike, stabilne tokove sirovine i obezbediti bezbedno korišćenje i reciklažu rastvarača. Ipak, gradovi, lanci kafića i fabrike instant kafe proizvode talog u velikim količinama na relativno malom prostoru, što takve lokacije čini pogodnim za industrijsko sakupljanje. Ono što danas vidimo kao bezvrednu smeđu masu na dnu filtera zato je dobar primer koliko se pojam otpada menja. Posle kuvanja kafe iz zrna možda nismo uzeli sve što ono može da ponudi – uz dobar proces, deo onoga što bacamo mogao bi završiti u rezervoaru vozila ili kao sirovina za potpuno novi proizvod.
S.B.
