U učionici osnovne škole telefon danas nije samo “spravica za poziv”. On je mali džepni magnet za pažnju – treperi, zove, obećava brzu nagradu, i lako preseca koncentraciju baš onda kada je detetu najpotrebnija: dok čita, rešava zadatak ili pokušava da uhvati nit objašnjenja. Zbog toga sve više istraživača govori o telefonu kao o tihom sabotera školskog dana: nije problem samo u vremenu provedenom na ekranu, već u stalnom prekidanju fokusa i u navici da se svaki minut tišine “popunjava” skrolovanjem.
U poslednjih šest meseci posebno su odjeknula dva nalaza. Prvo, nova studija objavljena u časopisu Pediatrics (decembar 2025) povezala je posedovanje pametnog telefona do 12. godine sa većom učestalošću problema poput lošijeg sna i viših stopa depresivnih tegoba (u poređenju sa vršnjacima bez telefona). Drugo, istraživanje o zabranama telefona u školama (Florida) pokazalo je da zabrane mogu biti povezane sa manjim brojem neopravdanih izostanaka i boljim test rezultatima kroz vreme – što sugeriše da “manje distrakcije” ume da se prelije i na ocenjene ishode, ne samo na utisak nastavnika.
Tu je i treći ugao koji roditelji često vide kod kuće: san. Više radova ukazuje da intenzivnija upotreba telefona ide ruku pod ruku sa kraćim snom, odlaganjem odlaska u krevet i lošijim kvalitetom spavanja – a neispavanost kod dece u osnovnoj školi brzo se pretvara u razdražljivost, slabije pamćenje i teže učenje. U praksi to izgleda ovako: telefon ostaje “poslednja stvar pred spavanje”, a ujutru dete dolazi u školu već umorno, pa mu je pažnja kraća, a tolerancija na frustraciju manja.
Zato nije čudo što se i kod nas sve glasnije priča o ograničavanju telefona u školama. U Srbiji se poslednjih nedelja u medijima pominje da se razmatraju modeli strožih pravila – od obaveznog odlaganja telefona pri ulasku u školu do jasnih izuzetaka za zdravstvene i nastavne potrebe. Ako do toga i dođe, poenta neće biti “kazna”, već vraćanje školskog dana onome što treba da bude: vreme za učenje, druženje i veštine koje se ne dobijaju jednim klikom.
