Neke životinje se ne vraćaju spektakularno, već polako, kroz godinama pažljivo vođene programe, kaveze koji se otvaraju i ljude koji stoje sa strane, nadajući se da će priroda prihvatiti ono što joj se vraća. Takva je priča o japanskom ibisu toki, ptici koja je decenijama bila simbol nestajanja.
Associated Press je izvestio da je osam krestastih ibisa pušteno u divljinu u gradu Hakui, u japanskoj regiji Noto, mestu gde su poslednji put viđeni u prirodi. Ove bele ptice sa narandžasto-ružičastim nijansama ispod krila i crvenim oznakama oko očiju nekada su bile deo istočnoazijskog pejzaža, a zatim su gotovo nestale.
Ova vest je važna jer pokazuje da zaštita prirode nije samo spašavanje pojedinačne životinje, nego obnova čitave veze između vrste i prostora. Nije dovoljno imati pticu u programu razmnožavanja. Potrebno je vratiti joj stanište, hranu, mir i uslove da može sama da živi.
Kod nas su slične priče razumljive kroz povratak i zaštitu beloglavog supa, orlova, roda i drugih ptica koje zavise od očuvanih predela i strpljivog rada stručnjaka. Kada vrsta jednom nestane iz prirode, povratak je uvek spor i nesiguran.
Najlepši deo ovakvih događaja je trenutak otvaranja kaveza. Ptice ne znaju za konferencije, planove i ljudske emocije. One samo polete. Ali taj let za ljude znači mnogo: da trud nije bio uzaludan, da se nešto može popraviti i da nestanak ne mora uvek biti poslednja reč.
Toki se vraća u nebo, a sa njim se vraća i jedna mala nada da priroda, uz dovoljno brige, ponekad ume da dobije drugu šansu.
S.B.
