Tehnologija za pristupačnost najvrednija je onda kada ne pokušava da zameni svet, nego da ga učini malo sigurnijim i čitljivijim. TechXplore je juče objavio priču o pametnim naočarama koje pomažu slepim i slabovidim trkačima tokom Londonskog maratona. U tekstu se posebno izdvaja Tilly Dowler, koja živi sa Stargardtovom bolešću i ima oko deset odsto korisnog vida, ali koristi AI naočare uz vodiča kako bi dobila informacije o orijentirima, udaljenosti i okruženju dok trči. Druga učesnica, Sha Khan, sa velikim gubitkom vida, takođe koristi sličan sistem u kombinaciji sa svojim psom vodičem Mobyjem.
TechXplore navodi da se radi o uređajima sa kamerom i otvorenim audio sistemom, koji omogućavaju da korisnik postavlja pitanja i dobija odgovore u realnom vremenu, a da pritom i dalje čuje saobraćaj, vodiča i okolinu. To je važna nijansa, jer dobra pristupačna tehnologija ne sme da izoluje korisnika od stvarnog prostora. Naprotiv, treba da mu pomogne da ga bolje čita. U kontekstu velikog gradskog maratona, sa hiljadama ljudi, buke i prepreka, takva vrsta pomoći može značiti mnogo više od udobnosti — može značiti i razliku između nesigurnosti i samopouzdanja.
Zanimljivo je što tekst ne sklizne u priču o čudu koje rešava sve. Naprotiv, TechXplore jasno prenosi i stručna upozorenja da takvi uređaji imaju ograničenja, uključujući cenu, oslanjanje na vezu i činjenicu da i dalje moraju da funkcionišu kao dopuna, a ne kao potpuna zamena za ljudsku podršku, obuku kretanja i pse vodiče. Upravo ta trezvenost čini priču boljom. Tehnologija ovde nije herojski spasitelj, nego vrlo koristan dodatni alat.
Možda je baš zato ova vest tako prijatna. Ne radi se o futurističkoj fantaziji, nego o sasvim konkretnoj situaciji u kojoj uređaj pomaže nekome da uradi nešto veliko i zahtevno. A kada tehnologija uspe da smanji strah i poveća slobodu kretanja bez previše pompe, onda je to verovatno njen najbolji oblik. Nije ni najglasniji ni najskuplji, ali je među najhumanijim.
S.B.
