Arheolozi u zapadnoj Turskoj otkrili su grob star približno 2.400 godina u kojem je sahranjena osoba čije kosti pokazuju neobičan obrazac snažnih mišićnih opterećenja i ponavljanih povreda. Način sahrane i građa skeleta naveli su istraživače na mogućnost da je pokojnik tokom života bio profesionalni rvač ili atleta koji se intenzivno bavio kontaktnim sportom. Live Science je 10. avgusta objavio detalje nalaza, uz naglasak da identitet čoveka nije moguće definitivno dokazati samo prema kostima, ali kombinacija promena na skeletu odgovara fizičkom životu kakav bi vodio ozbiljno treniran borac.
U antičkom svetu atletika nije predstavljala samo razonodu. Uspešni rvači i drugi sportisti mogli su da steknu ugled, novac, oslobađanje od određenih obaveza i status lokalnih junaka. Grčko rvanje razlikovalo se od modernih sportskih pravila i bilo je izuzetno zahtevno za ramena, ruke, vrat, kukove i kičmu. Kosti se tokom života prilagođavaju ponovljenom mehaničkom opterećenju, pa veoma razvijena mesta na kojima su se mišići pričvršćivali mogu pružiti trag o fizičkoj aktivnosti. Stare zarasle povrede dodatno pomažu. Jedna trauma sama po sebi ne znači mnogo, ali kombinacija više povreda karakterističnih za isti tip pokreta može napraviti svojevrsnu biografiju tela.
Arheološka antropologija ipak mora biti oprezna. Slične promene mogu nastati kod čoveka koji je obavljao veoma težak fizički posao, nosio teret ili redovno jahao. Zato istraživači gledaju širu sliku: pol i starost pokojnika, raspored povreda, druge predmete u grobu, način sahrane i kulturni kontekst mesta. Ako su u blizini postojala sportska takmičenja ili tradicija atletskih kultova, hipoteza postaje jača. Antička Anatolija bila je snažno povezana sa grčkim svetom, a javna sportska nadmetanja predstavljala su važan deo društvenog života. Atletičar nije trenirao samo zbog izgleda – pobeda na velikom takmičenju mogla je menjati njegov položaj u zajednici.
Kosti su posebno zanimljive zato što mogu sačuvati ono što pisani izvori ne beleže. Istoričari uglavnom znaju imena najvećih pobednika i politički važnih ljudi, dok hiljade profesionalnih ili poluprofesionalnih atleta nikada nisu pomenute u sačuvanim tekstovima. Njihovo telo ipak može ostaviti trag života provedenog u treningu. Ukoliko dodatne analize potvrde da se pokojnik hranio drugačije od prosečne populacije ili imao izrazito razvijenu muskulaturu, slika će postati još jasnija. Posle 2.400 godina možda nikada nećemo saznati njegovo ime ni koliko je mečeva dobio, ali skelet može da sačuva nešto drugo – činjenicu da je čovek decenijama koristio svoje telo na način dovoljno intenzivan da je zapis ostao u kostima mnogo duže od svake medalje.
S.B.
