U prethodnom nastavku videli smo kako je 1950 samoupravljanje spustilo politiku u fabrike i radničke savete, u svakodnevicu smena, normi i oglasnih tabli. Završilo se osećajem da se zemlja polako otvara — prvo stidljivo, kroz pogone i tržište, pa sve hrabrije, kroz putovanja i novi ritam gradova.
Šezdesete su u Jugoslaviju ušle kao druga vrsta buke: ne ratna, nego urbana. Gradovi rastu, niču blokovi, šire se bulevari, fabrike gutaju radnu snagu, a ljudi se navikavaju na novu sliku sveta u kojoj više nije nezamislivo da se ide „preko”. Modernizacija se ne vidi samo u betonu, već u navikama: u tome što se subotom ide u šetnju kroz novo naselje, što se priča o frižideru i veš-mašini kao o normalnoj želji, i što se sve češće gleda u izloge kao u obećanje da sutra može biti lakše nego juče.
Televizor postaje najvidljiviji prozor. Televizija Beograd počinje da radi 23. avgusta 1958, a već 1958 se formira zajednički jugoslovenski TV program u okviru JRT-a koji povezuje Beograd, Zagreb i Ljubljanu, kao da se zemlja prepoznaje na ekranu pre nego u politici. U šezdesetim, TV nije samo uređaj: to je večernji ritual. Komšije se okupe kod onog ko ga ima, stolice se pomere, dete dobije zadatak da ne priča, a odrasli odjednom znaju imena spikera kao rođake. Muzika ulazi u dnevnu sobu, utakmice postaju zajednički događaj, a reklame i špicevi menjaju osećaj vremena: sve deluje modernije, brže, „svetski”.
Otvaranje prema svetu dobija i svoju najkonkretniju formu: radni čovek odlazi na rad u inostranstvo. Posle ekonomskih reformi sredinom šezdesetih (posebno 1965), odlazak radnika postaje masovniji i praktično prihvaćen kao ventil za nezaposlenost i izvor deviza. Jugoslavija potpisuje sporazume o zapošljavanju u Zapadnoj Evropi; jedan od najpoznatijih je sporazum sa Zapadnom Nemačkom iz 1968, posle kog se u narednim godinama broj radnika u toj zemlji meri stotinama hiljada (u literaturi se navodi i podatak o oko 500.000 Jugoslovena u Zapadnoj Nemačkoj u periodu od nekoliko godina nakon sporazuma). Gastarbajter postaje nova reč, a razglednica nova vrsta hleba: papir koji donosi nadu.
U tim razglednicama, prema svedočenjima porodica, često se ponavlja isti ton: malo ponosa, malo samoće, mnogo praktičnih detalja. „Stigao sam dobro. Ustajem u pet. U hali je hladno, ali plata je tačna. Ne brini. Šaljem pare čim legne prva.” U drugoj, već posle nekoliko meseci: „Kupite deci cipele. Ne troši na gluposti. Uzeo sam radio, da čujem naše.” To nisu bile velike rečenice o istoriji, ali su menjale zemlju iznutra: preko doznaka, preko novih navika, preko ideje da život može da se presloži, makar privremeno, u dva jezika i dve adrese.
Pop-kultura u šezdesetim dobija sopstveni hod: zabavna muzika, festivali, plesnjaci, bioskopi, novi stilovi oblačenja. U Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju — svuda se oseća da mladost ima svoj ritam koji ne pita za rezolucije. Ulice dobijaju kafiće sa džuboksom, devojke nose frizure koje prate evropske časopise, mladići se prepiru da li je bolji rokenrol ili „naše”, a roditelji prvi put osećaju onu tihu generacijsku razliku koja ne dolazi iz politike, nego iz muzike. Čak i kad se sistem predstavlja kao čvrst, svakodnevica postaje šira: putuje se na more, u sindikalna odmarališta, a ko ima rođaka „napolju”, putuje i u mašti, kroz poklone i priče.
Ipak, šezdesete nisu samo sjaj izloga. To je i decenija velikih reorganizacija, reformi, pokušaja da se ekonomija učini efikasnijom, da fabrike budu „naše” a konkurentne, da država bude socijalna, a da ne bankrotira. Modernizacija nosi i nervozu: ko dobija, ko gubi, gde se otvaraju radna mesta, a gde se zatvaraju. U nekim gradovima ljudi osećaju napredak kao lični uspeh; u drugim osećaju da se trči brže nego što noge mogu.
Uprkos tome, opšti utisak šezdesetih je da su prozori otvoreni. Svet ulazi u kuću kroz televizor, kroz muziku, kroz pasoš, kroz razglednicu, kroz voz koji ide ka Minhenu ili Beču. I prvi put posle dugo vremena, budućnost ne izgleda samo kao plan na papiru, već kao nešto što se može opipati — u novoj košulji, u novom stanu, u novom zvuku grada.
Najava — BEOGRAD KAO PRESTONICA TREĆEG PUTA: 1961 i Nesvrstani pod reflektorima: Sledeći nastavak vraća fokus na trenutak ponosa kada Jugoslavija izlazi na veliku svetsku pozornicu. U Beogradu, od 1. do 6. septembra 1961, okupljanje nesvrstanih učiniće da se zemlja na trenutak oseti kao centar „trećeg puta” — između blokova, pod reflektorima istorije.
S.B.
