U prethodnom nastavku videli smo kako je Ustav iz 1974 razmnožio ključeve i pretvorio Jugoslaviju u složen mehanizam koji radi samo ako se svi zupčanici dogovore. Ostalo je pitanje ko drži sve to na okupu kada se dogovor uspori, a volja se rasprši — i odgovor je visio u vazduhu, kao ime koje se retko dovodi u sumnju.
Nedelja, 4. maj 1980. U 15.05, u Ljubljani, prestalo je da kuca srce Josipa Broza Tita. Vest je, međutim, stigla kao talas koji je prvo ošamutio, pa tek onda postao razumljiv: „Umro je drug Tito.” Ta rečenica je izgovorena glasno, preko radija i televizije, u formi zajedničkog saopštenja državnog i partijskog vrha. U domovima se dogodilo isto, bez dogovora: neko je utišao razgovor, neko se prekrstio iako nije navikao, neko je samo seo, kao da mu je neko sklonio stolicu iznutra.
Novine su narednih dana pisale velikim slovima ono što je narod govorio tiho. Glasno: epitafi, parole o jedinstvu, fotografije, biografija koja se ponavlja kao molitva. Tiho: „Šta sad?”, „Ko će ovo držati?”, „Hoće li se opet posvađati?” U preduzećima i školama uvode se komemoracije; sirene, minute ćutanja, crne trake. U kafanama se prestaje sa galamom, ali ne iz poštovanja prema protokolu, nego iz osećaja da se nešto menja ispod poda.
U tim danima nastaje i jedna vrsta kolektivnog rituala koja je ličila na hod kroz sopstvenu biografiju. Kolone ljudi dolaze da odaju poštu. Ulice oko Dedinja i pravci prema mestu ispraćaja pune se kao da se cela zemlja seli u jednu tačku. Prema kasnijim procenama i zapisima, na sahrani 8. maja 1980 u Beogradu bilo je oko 700.000 ljudi. A došli su i „svetovi”: delegacije iz velikog broja zemalja, sa državnicima koji su u hladnoratovskoj podeli retko stajali u istoj koloni. U izvorima se navodi da je bilo predstavnika iz 128 država, uz veliki broj predsednika, premijera, ministara i monarha.
Beograd tog maja ima dve scene istovremeno. Jedna je televizijska: stroga, državna, pod koncem, sa kadrovima u kojima se vidi dostojanstvo i disciplina. Druga je ulica: toplo ljudska, sporija, sa licima koja nisu glumila tugu, nego su je nosila kao teret. Neko je plakao bez stida, neko je ćutao tvrdoglavo, neko je držao dete za ruku i pokušavao da objasni zašto odrasli ćute. Prema svedočenjima savremenika, najviše se pamti zvuk koraka: hiljade koraka koji se kreću sporo, kao da se boje da će brži hod ubrzati i ono što dolazi posle.
Jer smrt državnika nije samo kraj jednog života. U Jugoslaviji 1980, to je bio prekid kontinuiteta koji je držao razlike pod jednim krovom. Ustavni mehanizam je postojao — Predsedništvo, rotacije, nadležnosti, ključevi — ali sada je prvi put trebalo da radi bez čoveka koji je bio i simbol i arbitar. Zato su se istovremeno rodila dva osećaja: ponos, jer „svet je došao”, i strah, jer „svet ne živi ovde”.
U domovima se te večeri govorilo šapatom. Jedan stariji čovek kaže: „Neka je laka zemlja.” Drugi odmah dodaje: „Samo da bude mira.” A treći, najtiši, izgovori ono što je svima bilo na jeziku: „Ko će sad da kaže poslednju?” Niko ne odgovori, jer je odgovor već počeo da se piše u praznini.
Sutradan su škole nastavile, fabrike su radile, tramvaji su išli. Ali ritam je bio drugačiji. Kao da je zemlja neko vreme hodala na prstima, da ne probudi ono što je godinama spavalo ispod jedinstva: nerazrešena pitanja, tihe nepravde, različite istine. I baš zato, 1980 ostaje kao trenutak kada je Jugoslavija zadržala dah — ne samo iz tuge, već iz strepnje pred sopstvenim ogledalom.
(22) POTRES KOJI SE ČUO DO DALEKO: 1981 i Kosovo kao rana sistema: Sledeći nastavak vodi u prvi ozbiljan udar posle tišine — proteste, nervozu i reakcije koje će pokazati koliko je mehanizam države osetljiv kada više nema simbola koji ga drži na okupu.
S.B.
