U prethodnom nastavku 1993 smo gledali kako se novac topi u džepu i kako preživljavanje postaje dnevni sport, a država gori iznutra kao peć bez dimnjaka. Ostao je utisak da se kraj ne meri datumom, nego time da li se čovek usuđuje da planira sutra.
1995 je donela reč koja zvuči jednostavno – mir – ali se u stvarnosti izgovara oprezno, kao kad posle dugog nevremena otvoriš prozor i ne znaš da li je tišina znak kraja ili samo pauze. Rat je u toj godini još imao svoju ružnu matematiku, ofanzive i izbegličke kolone, ali se na kraju sve slilo u jednu prostoriju daleko od Balkana, pod svetlom koje ne greje. U Dejtonu, u američkoj vojnoj bazi Rajt-Paterson kod Dejtona u Ohaju, sporazum je parafiran 21. novembra 1995. Potpisivanje je usledilo 14. decembra 1995 u Parizu. Ta dva datuma deluju kao pečati na papiru, ali u životima ljudi bili su tek signal da se pucnjava može zameniti tišinom – i da će tek tada početi ono najteže: živeti sa onim što je ostalo.
Osnovna ideja sporazuma mogla je da se prepriča i bez pravničkih reči: Bosna i Hercegovina ostaje jedna država, ali sastavljena od dva entiteta – Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Država dobija zajedničke institucije, a entiteti široka ovlašćenja u mnogim oblastima. Predviđene su linije razgraničenja, povratak izbeglica kao princip, i međunarodna uloga koja treba da garantuje sprovođenje – od Kancelarije visokog predstavnika do međunarodnih snaga koje ulaze da razdvoje vojsku od vojske. U praksi, to je značilo: pucanje prestaje, ali se politička napetost ne gasi, već dobija okvir. Kao kad se požar ne ugasi vodom, nego zidovima – pa posle živiš pazeći da varnica ne pređe na drugu stranu.
Kako se „mir” doživljavao? U kućama koje su preživele rat, mir je prvo bio san. Ljudi su se budili na svaki jači zvuk, kao da telo još pamti sirenu i granatu. U gradovima su se otvarale prodavnice, ali su police i dalje bile siromašne, a novac i dalje nepouzdan. U prevozu su se ljudi gledali kao stranci koji govore istim jezikom, ali ne dele iste uspomene. U kafanama se mir slavio tiho, bez zdravica koje bi izazvale sudbinu. Jer mir u 1995 nije izgledao kao „pobeda”, nego kao prestanak gubitka – i to je razlika koju čovek oseća u kostima.
„Glas povratnika” najbolje objašnjava tu tišinu. Prema svedočenjima ljudi koji su se vraćali u razrušena mesta, mnogi su govorili slično: „Vratio sam se, ali nisam se vratio u svoj život.” Nađeš kuću bez prozora, dvorište zaraslo, bunar zamućen. Nađeš komšiju koji ti kaže „dobrodošao”, ali mu oči ne govore isto što i usta. Povratak nije bio filmski – bio je administrativan: papiri, potvrde, lista, čekanje. I onda prvi put prespavaš u svom mestu i shvatiš da mir ne znači da je sve završeno, nego da je samo prestalo da se ruši. Sada moraš da gradiš.
U Srbiji i Crnoj Gori, mir se merio drugačije: po tome da li će sankcije popustiti, da li će se vratiti benzin bez šifre, da li će plata prestati da bude trka. Ljudi su na radiju slušali vesti o Parizu kao što su ranije slušali kurs marke: ne iz znatiželje, nego iz potrebe. U mnogim porodicama, 1995 je bila godina u kojoj se prvi put posle dugo vremena izgovorila rečenica „možda sledeće leto” – i to je bila mala pobeda.
Ali Dayton je nosio i pitanje koje ostaje da visi: ko plaća tišinu? Jer tišina posle rata nije praznina. U njoj su povratnici, grobovi, nestali, razrušene škole, prepolovljene porodice i ekonomija koja nije umela odmah da bude normalna. Mir je došao kao prekid vatre, ne kao brisanje. I dok su zvaničnici govorili o novom poretku, ljudi su govorili o istom starom: kako živeti, kako raditi, kako opet verovati.
Najava (29) — NOĆI POD SIRENAMA: 1999 i bombardovanje kao povratak straha: Sledeći nastavak vodi u godinu kada se činilo da je rat iza leđa, a onda se nebo ponovo otvara. Sirene, skloništa i noći u kojima se mir meri minutima između dva zvuka.
S.B.
