Pošto je pokušao da unese red i u samo merenje vremena, nudeći kalendar precizniji od onoga koji je svet zaista živeo, Milutin Milanković se još jednom pokazao kao naučnik koji ne pristaje na približno kada je moguće tačno. I u zvezdama i u kalendaru tražio je sklad, meru i razum. Ali upravo tu postaje jasno da njegova veličina nije bila samo u računu. Isti čovek koji je umeo da proračunava vekove umeo je i da ih pripoveda, da od naučne istine načini blisku priču, a od kosmosa gotovo intiman razgovor.
To nije došlo slučajno niti kao usputna razonoda velikog matematičara. U predgovoru kasnijem izdanju „Kroz vasionu i vekove“ Milanković je sam zapisao da je, kad god mu je naučni rad dopuštao predah, rado pribegavao tom drugačijem poslu koji ga je „osvežavao posle suvoparnih matematičkih ispitivanja“. Tako je, tokom tri godine, napisao i u „Letopisu Matice srpske“ objavio tridesetak pisama, a ona su zatim, sa još nekoliko novih, 1928. izašla kao posebna knjiga pod naslovom „Kroz vasionu i vekove. Pisma jednog astronoma“. Kasnije ju je preveo i na nemački, preradio i proširio; nemačko izdanje izašlo je 1936. u Lajpcigu, a drugo, prošireno srpsko izdanje pripremio je 1943. godine. Već sama ta izdavačka istorija pokazuje da Milanković ovu knjigu nije smatrao sporednim ukrasom svog rada, nego delom koje zaslužuje da živi i raste zajedno sa njim.
Forma koju je izabrao bila je neobična i u domaćoj književnosti i u naučnoj popularizaciji. Knjiga je sazdana kao prepiska sa neimenovanom „dragom prijateljicom“, a današnji prikazi s pravom je opisuju kao spoj naučne istorije astronomije, epistolarne i putopisne proze. Udruženje „Milutin Milanković“ navodi da je reč o 37 pisama, dok se iz samog teksta vidi kako se ta pisma otvaraju na dunavskom parobrodu „Saturnus“, zatim se sele u Beograd, Atinu, Dalj, Beč i druge stvarne tačke, ali i u zamišljena putovanja kroz antički svet, renesansu, zvezdano nebo i budućnost. To nije puka književna dosetka. Epistolarna forma omogućila mu je da nauku ne izlaže kao lekciju nego kao prisni razgovor, da čitaoca ne vodi za katedru nego pod ruku.
U tome je i tajna njenog tona. Milanković ne piše kao profesor koji objašnjava sa visine, nego kao saputnik koji ume da zastane, da pogleda pejzaž, da se osmehne i tek onda otvori veliko pitanje. Već na početku knjige, sa palube koja ga nosi Dunavom, on piše, gleda ravnice, ruševine i varoši, a naučna tema izrasta iz putovanja, ne obrnuto. Kasnije će iz jedne atinske razglednice otvoriti priču o Aristotelu, iz Aleksandrije priču o Eratostenu i Hiparhu, iz daljske kuće uspomenu na Galileja, iz bečkih sećanja prelaz ka modernoj astronomiji. Njegova pedagogija zato nikada nije gola pojednostavljenost; ona počiva na tome da se znanje naseli u prizor, u ritam rečenice i u ljudsku radoznalost.
Zbog toga se u „Kroz vasionu i vekove“ spajaju stvari koje se u slabijim rukama obično razdvoje. Tu ima astronomije, ali i istorije nauke; lirike, ali i egzaktnosti; blage ironije, ali i ozbiljne duhovne discipline. Kada piše o Aleksandriji, Kepleru ili Galileju, on ne nabraja podatke, nego oživljava epohe. Kada objašnjava Sunce, ne svodi ga na golu fizičku činjenicu, nego ume da iz naučne slike izvuče i osećanje kosmičke zavisnosti života. Zato i danas izdavači i čitaoci knjigu opisuju kao delo koje prevazilazi uobičajenu popularnu nauku i stoji na razmeđu naučne istorije i visoke proze. To nije marketinško preuveličavanje bez osnova: dovoljno je otvoriti poglavlja da bi se videlo koliko je Milankovićeva imaginacija široka, a njegov jezik topao i tačan u isti mah.
Njegova rečenica ima osobinu koju je teško naučiti, a još teže imitirati: teče mirno, bez nestrpljenja, i nikada ne gubi dostojanstvo pred veličinom teme. Kad govori o Suncu i postanku života, on ume da napiše da je „Sunce joj je dalo dan i noć“, i u tih nekoliko reči sažme i kosmologiju i ljudsko čuđenje. Kad u završnim stranicama objašnjava zbog čega pristaje da pisma budu objavljena, dodaje da je „glavni predmet“ njegovih misli bila prijateljica, „a ne vasiona“. Ta dva kratka mesta, jedno okrenuto nebu a drugo čoveku, možda najbolje otkrivaju njegov književni dar: za njega nauka nikada nije bila odvojena od života, niti je veličina svemira poništavala toplinu obraćanja.
Upravo zato Milanković kao stilista nije sporedna zanimljivost uz velikog naučnika, nego sastavni deo njegove veličine. Njegova sposobnost da zamišlja, da putuje kroz vekove i da mrtve naučne podatke pretvara u prisutne ljude i prizore, bila je bliska njegovoj naučnoj imaginaciji. Čovek koji je mogao da misli ledena doba, orbitalne promene i dugotrajne ritmove klime morao je imati i dar da pred očima drži ogromne vremenske celine, da se slobodno kreće od Vavilona do Keplera, od antičke Aleksandrije do modernog Beča. U književnosti je to postajalo putovanje; u nauci, model. U oba slučaja radilo se o istoj dubokoj osobini duha: sposobnosti da se velika celina vidi bez gubljenja pojedinosti.
Postoji i lep, gotovo dirljiv trag o tome kako je sam Milanković gledao na sudbinu ove knjige. U završnom okviru dela njegova neimenovana sagovornica želi da se ta pisma predaju javnosti, a on se koleba, strahujući da će ih cenzurisanje „okrnjiti kao kakvu grčku statuu“. Ipak pristaje. U tom mestu oseća se i njegova skromnost i njegova svest da naučna proza, da bi postala knjiga za druge, mora pretrpeti neku vrstu prelaza iz privatnog u javno. Možda je baš zato „Kroz vasionu i vekove“ ostala tako živa: nije nastala kao programatski udžbenik za masu, nego kao intiman razgovor koji je naknadno pronašao svoje čitaoce.
Nije čudo što se takva knjiga održala kroz nova izdanja i ostala jedna od najprepoznatljivijih tačaka Milankovićevog književnog lica. Ona pokazuje da veliki naučnik ne mora biti suv, kao što veliki stilista ne mora biti neprecizan. Kod Milankovića se ta dva dara ne potiru nego pojačavaju: stroga misao daje dubinu rečenici, a lepa rečenica vraća ljudsku meru i najudaljenijoj zvezdi. Zato je „Kroz vasionu i vekove“ mnogo više od popularne astronomije. To je knjiga u kojoj jedan geofizičar i matematičar pokazuje da se kosmos može objasniti bez gubljenja njegove lepote.
Ali Milankovićev književni glas nije bio beg iz nauke, nego njen drugi oblik. Dok je u ovoj knjizi pripovedao o velikim otkrićima, u njegovoj radnoj sobi istovremeno su sazrevali i najteži proračuni matematičke klimatologije. U sledećem nastavku vraćamo se upravo tom velikom gradilištu njegove misli: orbitama, osunčavanju, klimatskim ritmovima i ledenim dobima, onde gde Milanković prestaje da bude samo pripovedač vasione i ponovo postaje njen neumorni računovođa.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (14) ZEMLJA POD RAČUNOM: orbite, klima i ledena doba
S.B.
