Iznenadna želja za određenom hranom tokom trudnoće često se objašnjava hormonima, navikama ili potrebom organizma za određenim hranljivim materijama. Novo istraživanje na miševima pokazuje da promene tokom trudnoće mogu direktno preoblikovati moždane krugove koji hrani daju motivacionu vrednost.
Naučnici su se usredsredili na serotoninske neurone u dorzalnom rafe jedru, području moždanog stabla koje učestvuje u regulisanju raspoloženja, motivacije i ponašanja. Serotonin se često pojednostavljeno naziva „hormonom sreće“, ali njegova stvarna uloga je mnogo šira i zavisi od dela mozga i receptora na koje deluje.
U eksperimentima su trudne ženke miševa pokazivale ponašanje nalik snažnoj želji za posebno privlačnom hranom. Kada su istraživači menjali aktivnost određenih serotoninskih neurona, menjala se i spremnost životinja da ulože napor kako bi došle do željene hrane.
Portal „Technology Networks“ naveo je da je studija objavljena u časopisu „Nature Neuroscience“. Autori su rezultate povezali sa ranijim nalazima prema kojima trudnoća menja sistem nagrađivanja, odnosno način na koji mozak procenjuje koliko je određeno iskustvo poželjno.
To ne znači da je pronađen jedan „neuron za kisele krastavce“ niti da svi prohtevi imaju isto poreklo. Izbor hrane nastaje kombinovanjem ukusa, mirisa, prethodnog iskustva, društvenih običaja, dostupnosti namirnica i fiziološkog stanja organizma.
Trudnoća donosi velike promene u energetskim potrebama, hormonima i metabolizmu. Mozak mora da prilagodi motivaciju tako da podstakne ponašanja važna za majku i razvoj ploda. Pojačana privlačnost određene hrane mogla bi biti deo tog šireg prilagođavanja, ali ne mora uvek odgovarati stvarnom nutritivnom nedostatku.
Studija je sprovedena na miševima, pa rezultate nije moguće neposredno preneti na trudnice. Ljudski prohtevi imaju snažnu kulturnu i psihološku komponentu, a hrana dostupna u eksperimentu ne može da obuhvati složenost ljudske ishrane.
Ipak, životinjski model omogućava istraživačima da kontrolišu aktivnost pojedinih neuronskih grupa na način koji kod ljudi nije moguć. Tako se mogu izdvojiti osnovni biološki mehanizmi koji bi kasnije bili proveravani neinvazivnim snimanjima i posmatračkim studijama.
Razumevanje ovih krugova moglo bi imati značaj izvan trudnoće. Isti sistemi učestvuju u prejedanju, gubitku apetita i poremećajima motivacije. Međutim, svaka buduća terapijska primena zahtevala bi veliki oprez jer serotonin utiče na brojne procese širom organizma.
Nalazi pre svega pokazuju da prohtev nije nužno puka ćud. Trudnoća zaista može promeniti način na koji mozak vrednuje hranu. Ali nauka još nije stigla do toga da iz konkretne želje pouzdano zaključi šta organizmu nedostaje, niti da preporuči automatsko ispunjavanje svakog prohteva.
S.B.
