U Los Anđelesu se otvara Muzej narativne umetnosti Džordža Lukasa, veliki kulturni kompleks posvećen slikama koje prenose priču. Umesto tradicionalnog razdvajanja „visoke umetnosti“, ilustracije, stripa i filma, postavka ih okuplja prema zajedničkoj sposobnosti da publici približe likove, događaje i ideje.
Muzej je smešten u Ekspozicionom parku, u blizini drugih značajnih kulturnih i naučnih ustanova. Sama zgrada oblikovana je kao zaobljena, gotovo futuristička forma koja lebdi iznad okolnog pejzaža. Njena arhitektura namerno ne podseća na klasičan muzej sa pravilnim kamenim pročeljem.
Stalna zbirka sadrži više od 40.000 predmeta, raspoređenih u 35 galerija. Među njima su ilustracije, stripovi, murali, filmski predmeti, plakati, dečje knjige, fotografije i radovi povezani sa naučnom fantastikom, sportom, svakodnevnim životom i istorijom.
„Smithsonian Magazine“ je neposredno pred otvaranje predstavio muzej kao instituciju u kojoj je sama priča o nastanku gotovo jednako zanimljiva kao zbirka. Projekat Džordža Lukasa i njegove supruge Melodi Hobson godinama je menjao planirane lokacije i prolazio kroz rasprave o arhitekturi, finansiranju i ulozi popularne umetnosti.
Među izloženim delima nalaze se crtež i završna slika „Begunac“ Normana Rokvela iz 1958. godine. Njihovo zajedničko prikazivanje omogućava posetiocu da vidi kako se početna ideja, raspored likova i detalji menjaju do konačne verzije.
Važan deo zbirke čine i radovi povezani sa „Ratovima zvezda“. Ipak, muzej nije zamišljen kao velika izložba suvenira iz filmske franšize. Filmski koncepti, kostimi i produkcijski materijali smešteni su u širi kontekst istorije vizuelnog pripovedanja.
Galerije obuhvataju teme kao što su porodica, detinjstvo, rad, ljubav, rat, arhitektura, vestern, fantastika, manga i animacija. Time se pokazuje da narativna umetnost ne pripada jednom stilu ili mediju. Priča može biti preneta uljem na platnu, novinskom ilustracijom, stranicom stripa ili nacrtom filmske scene.
Džordž Lukas dugo zastupa stav da umetničko delo ne mora biti apstraktno ili teško razumljivo da bi imalo kulturnu vrednost. Ilustracija koju su videli milioni ljudi može oblikovati zajedničko pamćenje jednako snažno kao slika koju poznaje uži krug poznavalaca.
Muzej će se suočiti i sa pitanjem kako predstaviti ogromnu i veoma raznovrsnu zbirku bez pretvaranja galerija u nepovezan niz lepih predmeta. Odgovor je pronađen u tematskom rasporedu, u kojem se dela iz različitih perioda i medija povezuju prema priči koju pričaju.
Otvaranje ove institucije predstavlja i test promenjenog shvatanja muzeja. Publika više ne dolazi samo da vidi kanon priznatih remek-dela, već i da razume slike koje su oblikovale popularnu kulturu. U tom prostoru Rokvel, strip, filmski koncept i mural ne moraju da se bore za viši status – svi postaju različiti jezici iste ljudske potrebe da se iskustvo pretvori u priču.
S.B.
