U prethodnom nastavku, 1995 je donela Dayton i prekid vatre koji je ličio na krhku tišinu: rat staje, ali se život ne vraća odmah, već se uči ponovo, oprezno. Završilo se nagoveštajem da novi lom dolazi — i da mir, kad je tanak, ume da pukne na mestu gde ga najmanje očekuješ.
1999 je došla kao godina u kojoj se nebo ponovo spustilo nisko. Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije počelo je 24. marta 1999 i trajalo do 10. juna 1999. To je bila kampanja vazdušnih udara koju su ljudi pamtili po sirenama, po skloništima, po svetlima koja se gase, i po onoj posebnoj tišini posle eksplozije kada čovek ne zna da li sluša grad ili sopstveno srce. U toj svakodnevici, život nije prestao — samo je počeo da se odvija u prekidima.
Prva noć je uvek ista, gde god da ste bili: ljudi stoje na balkonima pre nego što shvate da ne treba da stoje. Neko silazi u podrum sa ćebetom i tranzistorom. Neko ostaje u stanu jer nema gde. U kuhinji radi radio, kao u starim krizama: glas spikera je jedina mapa. U isto vreme, u bolnicama se proveravaju agregati, u porodilištima se broje zavoji, u domovima zdravlja se tiho pomeraju rasporedi — kao da se rat može smestiti u administraciju.
U Beogradu su mostovi postali više od infrastrukture. Oni su bili simbol: spajanje, normalnost, navika da prelaziš reku bez razmišljanja. Kada su mostovi postali mete, grad je osetio da je rat ušao u krvotok. Novi Sad je posebno pamtilo proleće i noći u kojima se govorilo o mostovima preko Dunava kao o nečemu što može nestati za jedan minut. Civilima to nije bila strategija, nego rutina koja se raspada: odlazak na posao, odlazak po lek, put do rođaka, put do škole — odjednom sve zavisi od toga šta je još preostalo.
Skloništa su bila čitav jedan paralelni svet. U podrumima, hodnicima, zajedničkim prostorijama, ljudi su sedeli zajedno i ćutali zajedno, čak i kad se inače ne pozdravljaju. Tu se učilo strpljenje, ali i ironija: neko priča viceve kao da od humora pravi štit. Neko psuje tiho, da ne uznemiri decu. Dete pita: „Kad će da prestane?” Odrasli odgovaraju: „Uskoro”, iako ne znaju. Prema intervjuima i svedočenjima iz tog perioda, mnogi pamte kako je najteže bilo čekanje: ne udar, nego minutaža između uzbuna, onaj osećaj da ti je život na pauzi, a da pauza nema dugme.
I dok se gore čuju avioni, dole se i dalje kuva. Hleb se seče tanje, voda se sipa u flaše „za slučaj”, baterije se čuvaju kao zlato. Ljudi planiraju dan po mogućim uzbunama. Radnje rade kad rade. Prevoz ide kad ide. Uveče se prozor zatamni, ne iz estetike, nego iz instinkta. A opet, život se tvrdoglavo gura napred: neko se venča u maloj sali bez muzike; neko dobije dete dok sirena zavija; neko slavi rođendan uz sveću i kaže: „Bitno da smo tu.” To je ironija rata: on te tera da se držiš za sitnice kao za jedine dokaze normalnosti.
Bombardovanje je ostavilo i ono što ne može da se prebroji lako. Postoje pouzdani podaci o trajanju kampanje i ključnim datumima, ali broj žrtava se razlikuje po izvorima i predmet je sporova. Ono što je neosporno jeste da su civili stradali, da je infrastruktura oštećena, da su mnogi gradovi živeli u strahu i da je osećaj nesigurnosti ušao u generacije. U tim mesecima, ljudi su naučili da prepoznaju zvuk aviona kao prognozu, a ne kao saobraćaj.
Kraj dolazi na papiru, kao i mnogo puta pre. Kumanovski sporazum je potpisan 9. juna 1999, a već 10. juna Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 1244, nakon čega prestaju udari. Tada se sirene gase, ali uši još dugo ostaju napete. Ulice se pune, ali ljudi hodaju kao da hodaju po staklu. Prvi dan bez uzbune ne izgleda kao praznik — izgleda kao čudo koje proveravaš svakih pet minuta.
I tako 1999 ostaje kao godina u kojoj je život bio između dva zvuka: između sirene i tišine, između straha i upornog „idemo dalje”. Nije to bila epopeja, nego potresna rutina. I baš zato je boli sećanje: jer je sve bilo previše obično da bi bilo podnošljivo.
Najava (30) — KAD JE ZAVESA PALA, A PRAŠINA OSTALA: 2000–2003 i kraj jedne ideje: Sledeći nastavak vodi u politički preokret, u promenu države i u poslednje spuštanje zavese nad jednim vekom. Ali kada se zavesa spusti, prašina ostaje — i tek tada se vidi šta je stvarno preživelo, a šta je zauvek otišlo.
S.B.
