U prethodnom nastavku videli smo kako je aprila 1941 država kapitulirala za jedanaest dana, a zatim bila okupirana i isečena kao mapa na stolu. Ostalo je da visi pitanje koje niko nije izgovarao naglas, ali ga je svako nosio u grudima: ko će prvi da kaže ne — i kakva će biti cena tog „ne”.
Leto 1941 donelo je novu vrstu zvuka: ne sirene i bombe, nego šapat o ustanku koji se širi brže od zvaničnih objava. Kada je 22. juna 1941 Nemačka napala Sovjetski Savez, u okupiranoj Jugoslaviji se promenila temperatura vazduha — kao da je neko otvorio prozor i pustio da unutra uđe istorija u punom trku. U Beogradu su novine bile oprezne, a ljudi nemirni; po selima se slušao radio gde se moglo i prepričavalo gde nije moglo. U takvom trenutku, 4. jula 1941, rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije u Beogradu donosi odluku o dizanju ustanka. U narodu se taj datum nije učio iz letaka, nego iz posledica: odjednom se govorilo o sabotažama, zasedama, noćnim dogovorima i strahu od odmazde.
Prvi plamenovi buknuli su različito po krajevima. U Srbiji se kao početak ustanka često vezuje 7. jul 1941, događaj u Beloj Crkvi kod Krupnja, koji je kasnije dobio i simboličnu težinu i brojne polemike. U Crnoj Gori je 13. jula 1941 izbio masovni ustanak protiv italijanske okupacije — dan koji je ušao u sećanje kao eksplozija narodne energije, ali i kao uvod u teške represalije. U zapadnoj Srbiji i Šumadiji pojavljuju se oslobođene tačke, zaseoci koji preko noći promene gospodara, drumovi na kojima patrola više ne deluje svemoćno. Gradovi, međutim, ostaju pod čvrstom kontrolom; otpor u njima ima drugačije lice — ilegalne štamparije, veze, kurire, dogovorene reči i tiha vrata koja se otvaraju tek kad izgovorite pravo ime.
Ali 1941 ne donosi samo jedan otpor. Donosi dve velike struje koje će se ubrzo sudariti. Jedna je partizanski pokret, pod vođstvom Josipa Broza Tita, koji insistira na stalnoj borbi i organizovanju jedinica širom zemlje. Druga je četnički pokret Draže Mihailovića, koji se u maju 1941 okuplja na Ravnoj Gori, sa idejom čekanja „pravog trenutka”, oslanjanja na saveznički rasplet i strahom da preuranjena akcija može izazvati katastrofalnu odmazdu nad civilima. U početku, na terenu, ta razlika nije uvek bila jasna običnom svetu. Mnogi su samo videli ljude „iz šume” i nadu da okupator nije večan.
U zapadnoj Srbiji, leto i rana jesen 1941 donose kratko vreme kada se činilo da se otpori dodiruju. Loznica je 31. avgusta 1941 napadnuta i nakratko oslobođena u akciji koju su vodile snage povezane sa četnicima; taj događaj se često navodi kao prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi, ali je i podatak koji je predmet rasprava u literaturi. U septembru i oktobru, Užice postaje središte partizanske slobodne teritorije — „Užičke republike” — sa radionicama, improvizovanom upravom i osećajem da se život može vratiti i usred rata. To je onaj trenutak kada se država, raspadnuta na mapi, privremeno vraća kao iskustvo na terenu: ljudi opet idu po potvrde, opet se otvaraju magacini, opet se veruje da će pravila biti pravedna.
A onda dolazi ono što će kasnije biti opisano kao početak bratoubilačkog čvora: odluka o tome šta je važnije — odmah udariti ili sačuvati narod od odmazde, ko komanduje, ko ima legitimitet, i ko kome veruje. U jesen 1941, saradnja se kruni, a sukobi između partizana i četnika postaju otvoreni u pojedinim krajevima, naročito u zapadnoj Srbiji. Za sela je to bila tragedija bez teorije: isto domaćinstvo može imati jednog sina u jednoj, drugog u drugoj uniformi, a majka uveče zaključava vrata kao da zaključava vreme. Prema svedočenjima preživelih, najteže nije bilo samo strahovati od okupatora, nego od neizvesnosti ko će sutra doći i šta će tražiti — hranu, čoveka, zakletvu, ili tišinu.
Gradovi su u međuvremenu živeli pod režimom kazne. Naredbe, policijski čas, racije, plakati sa upozorenjima: otpor je „zločin”, a kazna kolektivna. Ta realnost je pritiskala i partizane i četnike, ali ih nije zbližavala — naprotiv, svaka odmazda postajala je argument u raspravi ko je bio u pravu. U tom krugu, narod je često ostajao bez izbora koji nije bolan: da li dati hleb šumi i rizikovati odmazdu, ili odbiti i rizikovati osudu onih koji se bore? 1941 je tako postala godina kada se hrabrost merila ne samo metkom, nego i onim što prećutkuješ da bi preživeo.
I zato se kraj ove epizode ne zatvara pobedom, već zatezanjem. Dva otpora su se pojavila kao nada, ali je zemlja, već u prvoj ratnoj godini, počela da gori i iznutra. Kada se istorija prelije na ulicu, ona ne pita koga voli — ona samo traži cenu.
(10) KAD STRAH DOBIJE PEČAT: 1941–1942 i mašina represije: Sledeći nastavak ulazi u najtamniji mehanizam okupacije — trenutak kada represija prestaje da bude „incident” i postaje sistem, sa uredbama, logorima i rutinom straha koji se potpisuje, pečatira i sprovodi kao administracija.
S.B.
