U priči o veštačkoj inteligenciji najviše se govori o modelima, sposobnostima i brzini, a mnogo manje o tome šta sve stoji iza jednog „pametnog“ odgovora. Jučerašnja analiza AP-a vratila je pažnju upravo na taj nevidljivi sloj: električnu energiju. Kako rastu data-centri i potrebe za obradom ogromnih količina podataka, klimatski ciljevi velikih tehnoloških kompanija postaju sve teže održivi. U tekstu se podseća da su kompanije poput Googlea i Mete poslednjih godina beležile ozbiljan rast emisija, dok se deo povećanja fosilnih emisija u SAD već povezuje sa novim energetskim zahtevima AI infrastrukture. U isto vreme, zbog pritiska potrošnje, grade se i novi gasni kapaciteti koji bi trebalo da rade decenijama, što prelaz ka čistijoj energiji dodatno usporava.
To je možda i najzanimljiviji paradoks ove tehnološke ere. Industrija koja govori jezikom budućnosti i optimizacije sve više se oslanja na veoma star, težak i materijalan svet: struju, kablove, rashladne sisteme, dozvole, cevovode i mreže koje ne mogu da se šire istom brzinom kao softver. AP u tekstu navodi i da pojedine kompanije pokušavaju da zakrpe razliku ulaganjima u vetar, hidroenergiju, skladištenje i napredne nuklearne projekte, ali da kratkoročno i dalje posežu za prirodnim gasom kao najbrže dostupnim rešenjem. Problem je u tome što takva rešenja ostaju dugo u sistemu, pa „privremeno“ lako postaje dugoročno.
Zato ova tema više nije samo klimatska kritika tehnološkog sektora, nego i pitanje iskrenosti digitalnog optimizma. Lakše je diviti se inteligenciji modela nego misliti o ceni njihove infrastrukture. Ali kako AI ulazi u sve više poslova, servisa i svakodnevice, upravo ta fizička pozadina postaće jedna od centralnih priča narednih godina. Nije više dovoljno pitati šta mašina može, nego i koliko sveta sagori dok to radi. A to je pitanje koje zvuči manje glamurozno, ali postaje sve neizbežnije.
S.B.
