Nije titula, ali u konstelaciji snaga ovdašnjeg klupskog fudbala, uspeh novosadske Vojvodine nosi težinu ozbiljnog trofeja, iako se za njega ne dodeljuje srebrnina. Trijumfom na Karaburmi protiv OFK Beograda (2:1), „Stara dama“ je kolo pre kraja obezbedila kotu dva, razdvojila Crvenu zvezdu i Partizan posle tri sezone apsolutne dominacije večitih rivala i trasirala direktan put u kvalifikacije za Ligu Evrope. Podvig Miroslava Tanjge i njegove ekspedicije stao je uz rame onom istorijskom timu Vojvodine iz sezone 2008/2009, ali i skorašnjim anomalijama u sistemu poput Lazetićevog TSC-a iz 2023. ili Lalatovićevog niškog Radničkog. Kada je Dragoljub Zbiljić pre četiri godine preuzeo klub i ambiciozno obećao titulu, mnogi su to podveli pod klasičan marketinški manevar za buđenje uspavane sredine. Danas, nakon što je Voša u Kupu boksovala 12 rundi sa Crvenom zvezdom i prvenstvo završila ispred Partizana, čak i najsmeliji kritičari moraju da priznaju da ovaj projekat ima i znanje i logistiku.
Analitika ovog uspeha leži u radikalnoj promeni karaktera tima koji je do pre samo godinu dana patio od akutnog gubitničkog mentaliteta. Prekomandovanje Miroslava Tanjge iz fotelje na užarenu trenersku klupu pokazalo se kao ključni sistemski potez, jer je iskusni stručnjak uspeo da pronađe „žicu“ svlačionici koja je prethodno „progutala“ tri stratega za svega osam meseci. Statistika otkriva da je Vojvodina ove sezone postavila istorijske parametre: zabeleženo je neverovatnih 11 pobeda na gostujućim terenima, a tokom takmičarske godine skinuti su i višegodišnji kompleksi – Crvena zvezda je na „Karađorđu“ savladana prvi put od proleća 2013, dok je istorijski trijumf zabeležen i na Marakani posle decenije posta. Iako ti podaci suštinski vrede tri boda kao i svaki drugi, upravo su te pobede izgradile šampionski nerv ekipe.
Predstojeće leto, međutim, donosi nove, još kompleksnije izazove za menadžment kluba. Izlazak na međunarodnu scenu od prvog kola kvalifikacija za Ligu Evrope donosi status nepovlašćenog tima, što znači da će Voša morati ozbiljno da se pojača ukoliko želi da prekine crni niz dug pet godina bez izbačenog rivala u Evropi (još od Panevežisa 2021). Osim igračkog kadra i dovođenja kapitalnih pojačanja, uprava kluba sada ima administrativni imperativ da izvrši pritisak na lokalne samouprave kako bi se stadion „Karađorđe“ infrastrukturno „našminkao“ i dobio licencu do jula. Evropska Vojvodina mora da igra u Novom Sadu – to je jedino realistično obećanje koje navijači sada traže.
M.M.
