Malo je stvorenja koja izazivaju tako malo poštovanja kao puž golać. Deluje sporo, mekano, neugledno i gotovo kao biološka fusnota bašte. A jučerašnji tekst u Futura-Sciences lepo je pokazao koliko je ta predstava pogrešna. Pitanje „da li puževi golaći imaju četiri nosa“ zvuči kao doskočica, ali iza njega stoji stvarna anatomska posebnost: dve različite pare pipaka, sa jasno podeljenim ulogama. Duži, gornji pipci pomažu u vizuelnoj orijentaciji i registraciji okruženja, dok kraći, niži učestvuju u hemijskom i taktilnom snalaženju. Drugim rečima, nije reč o četiri nosa u ljudskom smislu, ali jeste o složenom senzornom sistemu koji mnogo preciznije čita okolinu nego što bi iko očekivao od životinje koja izgleda kao vlažna crtica na zemlji.
U toj priči postoji i šarm nauke kada uzima banalno i pretvara ga u ozbiljno. Futura-Sciences ne pravi spektakl od puža, ali mu vraća dostojanstvo. Ono što deluje kao primitivna životinja zapravo raspolaže fino raspodeljenim senzorima za miris, dodir i prostor. To je važan podsetnik da priroda nije dužna da bude impresivna na prvi pogled da bi bila sofisticirana. Naprotiv, mnogi od njenih najzanimljivijih sistema sakriveni su u oblicima koje čovek smatra običnim ili čak odbojnim.
Zato ova mala jučerašnja tema ostaje prijatno upamćena. Uči jednoj korisnoj skromnosti: ono što deluje najjednostavnije često nije ni izbliza jednostavno. Puž golać ne nosi lice koje izaziva simpatiju, nema veličinu koja imponuje i ne radi ništa spektakularno u ljudskom ritmu. Ali kada se pažljivije pogleda, ispostavlja se da je opremljen veoma domišljato za svet pun prepreka, vlage, hrane i opasnosti. Ponekad baš takve životinje najbolje pokažu koliko je evolucija maštovita onda kada je ljudi gotovo i ne primećuju.
S.B.
