Sigurni smo da navijačima Crvene zvezde, posle svega viđenog u Luganu, nije do pošalica. Znamo samo da je ono što pokušava Albert Rijera da uradi sa srpskim šampionom špansko selo za većinu fudbalskih poklonika u Srbiji. To govori koliko je Majorčanin tvrdoglav u svojim zamislima, ali i otkriva suštinu o tome da smo jedva pismena fudbalska nacija.
Nešto najbolje što je Zvezda uradila pod komandom Rijere jeste akcija iz Švajcarske u kojoj su učestvovali Nakajama, Kostov, Krunić i Elšnik. Deset sekundi progresivnih pasova u „build up“ konceptu nagoveštavaju da tim ima ideju. Tačno je da je Zvezda bila iznenađujuće dobra u polju, sa brojnim automatizmima i jasnim intenzitetom kakav se retko viđa na međunarodnoj sceni. Međutim, u toj partiji Rijera se zaneo i previše porastao pre vremena, pa je na kraju uspeo da izgubi meč od značajno slabijeg rivala. I tu je kraj svake priče. Poraz u Crvenoj zvezdi nikada ne sme da bude opcija, makar performans bio vizuelno dopadljiv.
I nije ovo slučajno. Rijeri se na dušu može staviti pokušaj romantizacije i uvođenje trojice klinaca u finišu. Umesto ranjenog Krunića mogao je ući Veljković, pa da se Gaštarov podigne u vezni red. Ali Španac nije kriv što igrača Krunićeve klase menja Bađo – što je poređenje raskošne haljine Hajdi Klum i radničke uniforme. Niti je normalno da zaboravljeni Lučić spasava stvar. Rijera je izmenama ubio sopstveni proces i pretvorio kontrolu u anarhiju. Stiže jači Kopenhagen, a prostor za top 8 u Ligi konferencije se suzio. Zvezda mora da se suoči sa istinom, jer je trenerski proces trenutno zaglavljen u španskom selu.
M.M.
