Albert Ajnštajn je voleo da misli u pokretu. Ne za stolom, ne uz tablu, već dok hoda, sporim korakom, često sam, ponekad sa prijateljem koji bi ubrzo shvatio da je bolje da ćuti. Biografski tekstovi koji su se pojavili poslednjih nedelja podsećaju da su njegove najdublje ideje često dolazile tokom dugih šetnji, kada bi, kako je govorio, „misli same našle ritam“. Hodanje mu je pomagalo da složene pojmove svede na jednostavne slike – voz koji juri, svetlost koja kasni, vreme koje se rasteže. Za Ajnštajna, šetnja nije bila pauza od rada, već sam rad.
U tim šetnjama, naročito tokom kasnih tridesetih godina u Americi, misli su postajale teže. Dok je hodao ulicama Prinstona, razmišljao je o energiji skrivanoj u atomu i o tome šta bi se desilo ako se ta energija oslobodi. Jedna anegdota koju savremeni autori često ističu govori da je ideju o pismu predsedniku Ruzveltu, kojim je upozorio na mogućnost atomske bombe, prvi put jasno formulisao upravo tokom šetnje. Hodanje mu je davalo distancu – dovoljno prostora da sagleda posledice, ali i nemoć da ih u potpunosti zaustavi. Paradoks je bio potpun: čovek koji je verovao u mir, došao je do misli koja će promeniti rat.
U Srbiji i danas postoji ona tiha istina koju svi znamo, ali retko priznajemo: šetnja razbistri glavu. Ajnštajnova priča zato deluje blisko i ljudski. Nije genijalnost uvek eksplozija ideja, ponekad je to tiho slaganje misli dok gledaš kako se senke produžavaju niz ulicu. Njegove šetnje nisu bile beg od sveta, već pokušaj da ga razume – i teret tog razumevanja nosio je do kraja života.
S.B.
