U poslednjih nekoliko nedelja sve je više tekstova na tehnološkim i kulturnim portalima koji primećuju neobičan obrt: deo korisnika svesno bira telefone sa slabijim kamerama ili se vraća starijim modelima. Razlog nije nostalgija za tehnologijom, već zamor od savršenstva. „Anti-perfect photo“ trend nastaje kao reakcija na filtere, algoritme i očekivanje da svaka fotografija mora da izgleda kao reklama. Zrnasta slika, blago mutan kadar ili pogrešno svetlo ponovo dobijaju vrednost jer deluju iskreno, gotovo intimno. U analizama se pominje da mlađi korisnici sve češće isključuju HDR, biraju osnovne kamere ili čak koriste stare telefone kako bi izbegli pritisak da stalno proizvode vizuelno „idealne“ trenutke.
Psiholozi koji se bave digitalnim ponašanjem primećuju da savršena kamera menja način na koji doživljavamo uspomene. Umesto da beležimo trenutak, mi ga uređujemo u realnom vremenu, tražeći bolji ugao i bolju verziju sebe. Kada kamera postane „lošija“, nestaje deo tog pritiska. Fotografija ponovo liči na sećanje, a ne na dokaz. U nekim novijim istraživanjima navodi se da korisnici koji svesno smanjuju kvalitet fotografija ređe brišu snimke i češće ih doživljavaju kao lične zapise, a ne sadržaj za tuđe odobravanje.
U Srbiji se ovaj trend lako prepoznaje u svakodnevici. Sve više ljudi koristi stare telefone za „lične fotke“, dok se novi modeli čuvaju za posao ili nužnost. Na društvenim mrežama pojavljuju se profili sa namerno neobrađenim slikama, bez filtera i korekcija, što deluje osvežavajuće u moru savršenih kadrova. „Anti-perfect photo“ nije pobuna protiv tehnologije, već pokušaj da se ona vrati u službu običnog života. Fotografija ponovo postaje uspomena, a ne takmičenje – i upravo u toj nesavršenosti mnogi pronalaze mir koji je savršena slika odavno izgubila.
S.B.
