Doomskrol je navika koja izgleda bezazleno: otvoriš telefon „samo da vidiš šta ima“, i odjednom prođe pola sata u tuđim krizama. Savremena psihologija sve češće opisuje kako takvo skrolovanje negativnih vesti i uznemirujućih sadržaja može da pojača napetost, ruminaciju i osećaj bespomoćnosti — čak i kad realno ne možeš da utičeš ni na jednu vest.
Problem nije samo u vremenu pred ekranom, već u obrascu bez kraja. Kad tražiš informaciju i završiš, mozak dobije zaključak. Kad skroluješ bez cilja, dobija stalni signal „opasno je“, ali nikad potvrdu da je priča gotova. Rezultat može biti umor, lošiji san i osećaj da si stalno na ivici, a da se ništa konkretno ne menja.
Dobra vest je da rešenje ne mora da bude zabrana. Jedan praktičan trik je „namerno skrolovanje“: pre otvaranja aplikacije odredi šta tačno tražiš i koliko dugo (npr. 10 minuta), pa zatvori čim dobiješ odgovor. Drugi je „dobar prekid“ — kratka radnja koja vraća telo u sadašnjost: prozor, voda, dve minute hodanja, pa tek onda dalje.
U Srbiji, gde je telefon često i posao i zabava, ovo može da bude higijena uma. Vesti će postojati i sutra, ali tvoj nervni sistem nema opciju „pauziraj“ ako ga stalno hraniš istom napetošću. Kad skrol dobije granicu, vraća se i ono najvažnije: osećaj da ti držiš dan, a ne ekran.
S.B
