U istoriji ratovanja retki su ljudi čije ime ne označava samo pobedu, već i cenu koja je za nju plaćena. Georgij Žukov bio je upravo takav čovek – general čije su odluke menjale tok 20. veka, ali koji nikada nije pokušavao da rat učini lepšim nego što jeste.
Rođen 1896. godine u skromnoj seoskoj porodici, Žukov je rano naučio šta znače disciplina i izdržljivost. U Crvenu armiju nije ušao kao simbol, već kao vojnik koji razume red, hijerarhiju i odgovornost. Njegov uspon nije bio brz, ali je bio neumoljiv – građen na znanju, radu i sposobnosti da u najtežim trenucima preuzme teret odluke.
U Drugom svetskom ratu Žukov postaje lice najtežih bitaka: od odbrane Moskve, preko Staljingrada i Kurska, do završnog juriša na Berlin. Nije bio general koji je rat vodio iz udobnosti – često je bio na prvim linijama, svestan da autoritet ne dolazi iz čina, već iz poverenja vojnika. Njegov stil bio je grub, precizan i nemilosrdno realan. Kod Žukova nije bilo iluzija: pobeda se ne osvaja lepim rečima, već istrajnošću i jasnim ciljem.
Ipak, iza čelične spoljašnjosti krila se ličnost svesna žrtve. Savremenici beleže da je Žukov pobede nosio tiho, bez trijumfalizma, a poraze lično. Posle rata, slava mu je često bila teret, a politika mu nikada nije bila prirodno okruženje. Ostao je pre svega vojnik.
Danas se Žukov pamti kao simbol epohe u kojoj su sudbine naroda zavisile od jednog potpisa na karti. Njegova priča nije romantična u klasičnom smislu, ali jeste lirska u svojoj ozbiljnosti: svedočanstvo o čoveku koji je znao da istorija ponekad traži čvrstu ruku – i tešku savest.
