Koliko bi ljudi trebalo okupiti da se na jednom mestu nađe čitav Buenos Ajres iz 1778. godine? Otprilike dvadeset četiri hiljade. Danas ime argentinske prestonice priziva široke avenije i čitave nizove zgrada kojima se ne vidi kraj. Krajem osamnaestog veka mogla je da se popiše u svega šest područja, a u opisu njihovih granica ponekad je bilo dovoljno navesti staro utvrđenje ili reku. Povod da zavirimo u taj neobičan gradski adresar stigao je iz Argentine. List La Nasion postavio je svojim čitaocima deset pitanja o životu u kolonijalnom Buenos Ajresu, među njima i ono o broju ljudi koji su ga tada zvali svojim gradom.
Zaokružen odgovor lako se pamti, dok precizna cifra donosi još bolju priču. U tabeli čiji sadržaj predstavlja argentinska državna arhiva zbir iznosi 24.335 stanovnika. Gradski muzejski prikaz istog razdoblja navodi 24.205. Oba broja odnose se na popis iz 1778, pa vredi reći i otkud onaj prvi. Dokument koji se danas može razgledati sastavljen je u decembru 1928, tačno vek i po posle godine koju opisuje. Njegovi priređivači uporedili su objavljene popisne podatke, zapise gradske uprave, starije spiskove, premer i planove. Razlika između dva navoda je 130 ljudi. Arhivska napomena dragocena je baš zato što čitalac može da vidi kada je račun izveden i od čega se pošlo, čak i kad drugi prikaz pred njega stavi malo drugačiji zbir. Za pitanje koliko je grad bio velik najpošteniji kratak odgovor zato glasi oko 24.000. Za istoričara tek tada počinje zabavan deo.
Kako je neko uopšte znao gde mu se završava posao prebrojavanja? Prva četiri popisna područja obuhvatala su sam grad, a peto i šesto njegov obod. Među orijentirima se pominju Retiro, Monserat, staro utvrđenje i reka Rijačuelo. Tabela beleži i ko je bio zadužen za obilazak kog dela. Najviše stanovnika imao je treći gradski odeljak, 6.949, a najmanje četvrti, 2.365. Razlika je opipljiva i bez računanja procenata. U jednom od tih krajeva živelo je gotovo tri puta više ljudi nego u drugom. Kad u mislima povučemo šest približno jednakih polja na karti, lako previdimo ono što je popisivaču na terenu bilo očigledno već posle nekoliko ulica.
Uz popis je sačuvano dovoljno sitnih pojedinosti da brojke dobiju i poneki zvuk i obris. Grad je u to vreme dobijao prve ulične fenjere, uređivani su putevi, a uz reku je nastalo šetalište Alameda, prostor namenjen predahu stanovnika. Razvoj trgovine vidi se čak i u rasporedu kuća. U središtu su građene manje prostorije okrenute ulici koje su se mogle izdavati trgovcima ili koristiti za smeštaj. Pre nego što je dobio veliku natkrivenu trgovačku građevinu na glavnom trgu, Buenos Ajres je svoje potrebe rešavao i tim skromnim otvorom prema ulici. Gotovo je lakše tako zamisliti nekadašnju veličinu grada nego posmatrajući njegov današnji centar na fotografiji.
Najzanimljiviji detalj stare tabele možda je to što na istom listu spaja imena koja su preživela stoleća i način orijentacije koji je u međuvremenu iščezao. I danas će putnik na karti pronaći Retiro ili Monserat, samo što između naziva sada stoji mnogo gušći splet ulica. Nekada se granica mogla opisati putem do utvrđenja, obalom ili poznatim mestom na periferiji. I u našim gradovima još se može čuti adresa koja počinje sa „kod starog mlina“, mada mlina odavno nema. Kada takav putokaz ostane zapisan, potomcima vredi gotovo koliko i broj stanovnika. Kaže im kako su se ljudi snalazili u svom gradu dok im za to još nije bio potreban ni ulični broj.
S.B.
Izvor: Postinfo
