Ima jedno naročito zadovoljstvo kad u ukrštenici konačno legne reč oko koje se pola sata vrtimo. Dopisali smo poslednje slovo, usput otvorili odgovor ispod njega i odjednom nam je jasno šta je autor hteo da kaže. A kako taj trenutak izgleda sa druge strane papira? U Francuskoj se jutros čitaocima predstavila žena kojoj je posao upravo da osmisli tih nekoliko sekundi zadovoljstva. Erika Barnoan po obrazovanju je filozofkinja. Potraga za novim autorom počela je još proletos. O neobičnom konkursu govorilo se čak i na radiju, a redakciji su počele da stižu prijave. Erika se javila na oglas u kojem je jedna novinska redakcija tražila sastavljača ukrštenih reči, zanimanje za koje nema uobičajene školske putanje, a čiji proizvod ume da nadživi sve naslove na istoj strani.
Francuski Le Mond obnovio je ponudu igara i poverio joj deo koji čitaoci i dalje rado rešavaju s olovkom u ruci. U predstavljanju je izdvojila zadovoljstvo u traženju porekla reči i u sitnim neobičnostima maternjeg jezika. Francuski, recimo, ima imenice koje u množini mogu da promene gramatički rod. U srpskom drugačiji prostor za igru otvara činjenica da ista reč može da nas odvede u nekoliko pravaca. Ako u novinama pročitate „list“, mislite li na papir, na novine koje držite, na deo noge ili na ono što je upravo palo sa drveta? Četiri slova stanu u ista polja. Tek opis odlučuje koju od tih slika treba prizvati.
Sastavljač mora da misli i na rešenja koja čitalac u tom času još ne vidi. Recimo da preko četiri vodoravna polja želi da upiše „kosa“. Ima na raspolaganju frizerski salon, livadu pred košenje i dugačko uzvišenje u predelu. Ali slovo S u trećem polju već pripada i jednoj uspravnoj reči. Promeni li vodoravno rešenje zato što je smislio duhovitiji opis, lako može da pokvari upravo taj susedni odgovor. Otuda toliko zadovoljstva kad se na kraju slože dva naizgled daleka pojma. Rešavaču to izgleda kao srećna okolnost. Vredi zato ponekad ostaviti jedno polje prazno i vratiti mu se drugim putem. Ako pod opisom „kosa“ uporno zamišljate alatku, možda će baš neko slovo odozgo biti dovoljno da vam na pamet padne frizura. Neko ko je mrežu pravio morao je unapred da vodi računa o oba smera, a zatim i da sakrije sav taj trud iza jedne kratke rečenice.
I Novi Sad ima zanimljivu fusnotu u ovoj priči. U ovdašnjim „Dečjim novinama“ u oktobru 1925. objavljena je zagonetka pod nazivom „Rebus ukrštenih reči“. U zapisima o počecima domaće enigmatike dugo se pretresalo prvenstvo te ukrštenice i jedne ranije iz Beograda. Enigmatski savez Srbije beleži i kako je nedoumica razjašnjena. U Narodnoj biblioteci pronađen je primerak beogradskog „Ilustrovanog lista“ od 18. marta iste godine, a na dvanaestoj strani zagonetka nazvana „Nagradni rebus I“. Svega nedelju dana kasnije usledila je i druga. Ime pod kojim danas tražimo omiljenu razbibrigu tada još nije bilo tako očigledno.
Za svoj novi posao Barnoan ima lepo merilo. Želi da čitalac može da uživa u igri i kad ne zna sve neobične reči koje zna njen sastavljač. Takav opis je najteže napisati. Ako je previše lak, ruka sama preleti preko reda. Ako odgovor zavisi od neke tajne koju razume samo autor, papir će brzo završiti presavijen na stolu. Negde između je definicija zbog koje se nasmejemo kad je konačno odgonetnemo. Evo i jedne za kraj, dovoljno kratke da stane na marginu novina. „Ima zube, a rastavlja zamršene pramenove“, pet slova. Ako ste već pomislili na češalj, upravo ste u glavi dovršili malu mrežu koju vam niko nije ni nacrtao.
S.B.
Izvor: Postinfo
