Na dnu poneke boce mezkala nalazi se jedan od najpoznatijih malih mitova sveta pića: “crv” koji decenijama budi radoznalost turista, kolekcionara i ljubitelja neobičnih priča. Ispostavlja se, međutim, da on uopšte nije crv. ScienceDaily danas prenosi istraživanje Florida Museum of Natural History, koje je DNK analizom pokazalo da su uzorkovane larve zapravo gusenice agavinog crvenog moljca, a ne mešavina različitih vrsta kako se ranije pretpostavljalo.
Mezkal se pravi od agave, biljke koja je u Meksiku mnogo više od sirovine. Ona je pejzaž, tradicija, ekonomija i identitet. Za razliku od tekile, koja se pravi od plave agave, mezkal može nastati od različitih vrsta agave i često nosi jači zanatski pečat. Larva u boci nije drevni običaj star koliko i piće; prema navodima istraživača, praksa se pojavila tek četrdesetih godina 20. veka, verovatno kao marketinški potez.
Ali marketing ponekad otvori stvarno naučno pitanje. Ako se larve razlikuju bojom i izgledom, da li potiču od više vrsta? Istraživači su zato prikupljali uzorke u Oahaki, jednom od najvažnijih regiona za proizvodnju mezkala, i DNK analizom utvrdili da je reč o jednoj vrsti. Tako je mali detalj iz boce postao priča o biologiji, trgovini i održivosti.
Najzanimljiviji deo dolazi na kraju: rast popularnosti mezkala i jestivih larvi može stvoriti pritisak na divlje populacije i biljke od kojih zavise. Drugim rečima, ono što deluje kao egzotična fora za turiste zapravo ima ekološku cenu ako se ne kontroliše. Larva nije samo ukras, već deo živog sistema.
Za čitaoca u Srbiji ova priča ima šarm baš zato što spaja kafansku legendu i laboratoriju. Jedan detalj iz flaše, koji bi mnogi posmatrali kao marketinški trik, završio je pod DNK analizom i dobio precizno ime. Svet hrane i pića pun je takvih priča: iza ukusa, etikete i rituala često stoji biologija koju tek počinjemo da razumemo.
S.B.
