Fridrih I, u istoriji upamćen kao Fridrih Barbarosa („Crvenobradi“), rođen je oko decembra 1122. u Hagena u Alzasu, u kući Hoenštaufen. Njegov uspon je bio munjevit: posle smrti Konrada III, kneževi ga biraju za kralja Rimljana u Frankfurtu 4. marta 1152, a već 9. marta biva krunisan u Ahenu. Time ne dobija „samo krunu“, već zadatak koji je tada bio ogroman: da ujedini nemačke kneževe, povrati carsku vlast u Italiji i pregovara s papstvom koje je sve češće branilo svoju autonomiju. Ove ključne datume i okvir vladavine beleže i Britanika i sažeci o carskim titulama i krunisanjima.
Prvi veliki test dolazi čim krene preko Alpa. U severnoj Italiji gradovi-komune, bogati trgovinom, sve manje trpe da im car određuje poreze i sudove. Barbarosa zato pravi čuvene skupštine na Ronkalji kod Pjaćence, posebno onu iz jeseni 1158, gde, uz pomoć pravnika iz Bolonje, pokušava da „zaključa“ carска prava (regalije) nad putevima, mostarinama, kovnicama, sudovima. Taj pravnički trenutak je važan jer pokazuje Barbarosu kao vladara koji razume da se moć ne drži samo mačem, već i pravilnikom.
Sukob sa Milanom ubrzo postaje simbol cele epohe. Posle dugih opsada, Milano se predaje 1. marta 1162, a potom biva kažnjen razaranjem koje evropski hroničari pamte kao opomenu drugim gradovima. Ali baš tada nastaje i odgovor: 1160-ih se formira Lombardska liga (savez gradova), a u pozadini stoji i politički tvrd papa Aleksandar III, koji ne želi cara kao apsolutnog arbitra u Italiji. Prelomni dan stiže u bici kod Lenjana 29. maja 1176, kada liga poražava carsku vojsku. Taj poraz nije samo vojni, već i psihološki: pokazuje da gradska pešadija i organizacija mogu da slome oklopnu elitu.
Barbarosa tada menja taktiku. Umesto večitog rata, ulazi u diplomatiju: posle pregovora i primirja, dolazi do trajnog rešenja – Mir u Konstanci 25. juna 1183. Tim sporazumom car formalno potvrđuje niz autonomija severnoitalijanskih gradova, zadržavajući nominalni vrhovni autoritet. To je jedan od najzrelijih trenutaka njegove politike: kada shvati da carstvo ne može biti jednoumno, već mreža dogovora.
U isto vreme vodi i „unutrašnji“ rat nervima. Najpoznatiji domaći sukob mu je sa rođakom i moćnikom, vojvodom Henrikom Lavom (Saksonija i Bavarska). Kada Henrik odbije da mu da dovoljnu podršku u italijanskim pohodima, Barbarosa koristi carsku politiku i savez kneževa: Henrik biva osuđen i lišen većine poseda 1180. To je važna lekcija o Srednjem veku: car nije uvek jači od kneževa, ali može biti jači ako kneževe okupi protiv jednoga. Detalje o dugim italijanskim ekspedicijama i ovom tipu unutrašnje borbe ističe i Britanika kroz pregled njegove vladavine.
Barbarosina biografija ima i „porodičnu geografiju“. Oženio se Beatrisom Burgundskom 1156, čime dobija uporište u Burgundiji, a kasnije se kruniše kao kralj Burgundije u Arlu 30. juna 1178. Njegov sin Henrik VI postaje ključni naslednik i sapotpisnik važnih akata, a mlađi sin Filip kasnije će ući u borbu za nemačku krunu. Ove titule i datumi krunisanja stoje u standardnim pregledima njegove vladavine.
Poslednje poglavlje je Treći krstaški rat. Kada 1187. padne Jerusalim, Barbarosa se priključuje velikom evropskom talasu; kreće 1189, vodeći jednu od najvećih kopnenih armija svog doba. I onda – kraj koji je postao legenda. 10. juna 1190. strada u reci Salef (današnja Goksu) kod Silifkea u Maloj Aziji, a njegova smrt lomi moral vojske i menja tok pohoda. Hronike se spore da li je pao s konja ili pokušao da prepliva, ali rezultat je isti: car koji je preživeo opsade, pobune i pape, završava u vodi.
Zašto je Barbarosa i danas „živa“ tema i kod nas? Zato što je njegovo doba škola državnosti: kako se balansira između centra i periferije, između zakona i sile, između prestiža i realnosti. U vremenu kada i moderne države stalno pregovaraju o ovlašćenjima, trgovini i identitetu, njegova priča zvuči iznenađujuće savremeno – samo sa više oklopa i manje mikrofona.
S.B.
