Velika petorka predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću isporučila je dokument, maltene ultimatum, makar kako ga percipira javnost – francusko-nemački plan za Kosovo, a šef države je u obraćanju građanima rekao da mu je čak tri puta ponovljeno šta su posledice ako ga ne prihvatimo. Da li je zaista reč o ultimatumu, da li ima imalo manevarskog prostora da se išta iz tog plana popravi u našu korist i šta nam tek sledi, pitali smo prvog potpredsednika Vlade i šefa diplomatije Ivicu Dačića, koji je dan posle toga boravio u Briselu i razgovarao sa visokim predstavnikom EU Đuzepom Boreljom. Dačić za Kurir otkriva kako je izgledao taj razgovor, kao i kako će u praksi izgledati i naš odgovor na najnoviji predlog.
– Najvažnije je da naši ljudi razumeju da mi učestvujemo u svakom dogovoru i da se interes Srbije štiti u svakom našem razgovoru. U tome je glavna razlika u odnosu na neke ranije situacije, kada nas nisu pitali ni za šta, nego su samo odlučivali, a mi smo stajali po strani. Sada je Srbija u centru odlučivanja, nijedna odluka neće moći da prođe bez nas. Zato je Aleksandar Vučić doneo ispravnu odluku da učestvujemo u dijalogu na osnovu ovog plana, uz crvene linije da nema članstva Kosova u UN i uz prethodno formiranu ZSO. Uz sve to, jasno su nam predočene posledice ako Srbija bude ta koja bi opstruirala dogovor, pre svega sa teškim posledicama za budućnost Srbije.
U javnosti se pojavljivala navodna verzija od 10 tačaka, a Lajčak je rekao da nijedna od tih verzija nije prava, te da dokument ima 11 tačaka. Vi ste, kao šef diplomatije i prvi potpredsednik Vlade, sigurno videli dokument… Da li je on blaži ili pak mnogo gori od verzija koje su se pojavljivale? Šta je tu najteže za nas?
– Opet kažem, razgovaramo o različitim opcijama. Ali moramo da znamo da nijedna verzija neće biti laka. Odavno je prošlo vreme za laka rešenja i mi već deset godina razgovaramo samo o mogućim rešenjima, ne o lakim ili teškim. Ove godine je tačno deset godina otkako smo potpisali Briselski sporazum sa Prištinom i sa Briselom. I to je bilo teško rešenje, ali je bilo najbolje moguće u tom trenutku. I danas je najbolje moguće, iako nije primenjeno zbog blokade Prištine i onih koji ih podržavaju. Hoću da kažem da za Kosovo i Metohiju tražimo rešenja koja je moguće primeniti u stvarnosti, a ne u laboratoriji. Mi mislimo na Srbiju i na Srbe na Kosovu i Metohiji kad tražimo rešenje, a ne na neku zamišljenu sliku koja nam odgovara, ali ne može da se primeni.
Analitičari kažu da Srbija ne sme da dozvoli još jedno istorijsko „ne“ Zapadu, jer se sećamo šta nam je u prošlosti to donelo. Sećate se i vi, vaša partija je bila tadašnja vladajuća garnitura… Pa šta vi kao šef diplomatije, ali i lider SPS i akter tog doba kada smo rekli „ne“, kažete sada? Koje su nam uopšte opcije?
– Mi razgovaramo sa nekoliko Zapada, kako vi kažete – tu su i Amerikanci, i Nemci i Francuzi, Britanci, Italijani, tu je i Lajčak. Svi oni imaju svoje pojedinačne interese i očekivanja. Ali mi ih tretiramo kao partnere koji se trude da dođemo do kompromisa sa kosovskim Albancima i zato smo u ovom procesu duže od deset godina. Zapad je faktor sa kojim Srbija traži rešenje za Kosovo i Metohiju, to je tako otkako je, ne našom voljom, dijalog izmešten iz UN i prebačen Evropskoj uniji. I to je realnost. Ne možemo da tražimo rešenje negde drugde, to je okvir u kojem se krećemo. I moramo uvek da imamo u vidu da su to zemlje sa kojima Srbija ostvaruje dve trećine svoje trgovinske razmene i zemlje koje u Srbiji zapošljavaju nekoliko stotina hiljada ljudi. Neko kaže da to nema veze sa razgovorima o Kosovu i Metohiji, a ja ih pitam – probajte vi da razdvojite te dve stvari.
Većina ocenjuje i da Zapad ne puca praznom puškom, te da su pretnje realne i da bi posledice, ako odbijemo razgovor, biti katastrofalne? Kakav bi nas scenario čekao? Da li su to sankcije kao devedesetih? Šta su nam predočili?
– Neće biti nikakvih sankcija protiv Srbije, ne zato što to niko ne želi da uradi, naprotiv – mnogi bi sutra uveli sankcije Srbiji. Ali mi to nećemo da dozvolimo zato što svako od nas, uključujući Vučića i mene, zna da je to jedan od najtežih perioda kroz koji je Srbija prošla. Mi donosimo odluke u ime naroda koji nas je izabrao da budemo predsednici i ministri i moramo da vodimo politiku koja neće dovesti do gašenja radnih mesta. Oni koji kažu da im to nije važno, neka odu kod tih ljudi i neka probaju da im objasne da će da dobiju otkaz zato što je to važno za državu i naciju. Za nas nema većeg državnog interesa nego da svi imaju posao i da žive mirno sa svojom porodicom u svojoj kući u Srbiji.
Dan posle obraćanja predsednika Vučića bili ste u Briselu i razgovarali s Boreljom. Opišite nam kako je konkretno taj razgovor izgledao?
– Razgovor sa Boreljom je bio konstruktivan. Veoma je važno što je Brisel stav predsednika Aleksandra Vučića ocenio konstruktivnim i odgovornim, za razliku od Kurtija. EU ima određene dileme u vezi s Briselskim sporazumom, ali baš u toj zgradi gde sam razgovarao sa Boreljom potpisao sam taj sporazum sa Ketrin Ešton. Tim sporazumom se podrazumevala ZSO. Znači, ako je garant tog sporazuma tada bio visoki predstavnik za spoljnu politiku EU, logično je da je to i danas, i da mi očekujemo ZSO na tim principima.
Formulacija poput „crvenih linija“, „Kosovo je srce Srbije“ itd. naslušali smo se već decenijama… Hajmo sada konkretno, kako će biti u praksi – Zapad isporuči konkretan zahtev – pustite Kosovo u UN, tj. ne protivite se tome, a mi kažemo šta?
– Mi kažemo da Kosovo nije nezavisna država i da ne treba da bude član Ujedinjenih nacija. I to ne kaže samo Srbija, to kaže ubedljiva većina članica Ujedinjenih nacija. Neka pitaju njih da li je Kosovo nezavisna država, pa neka čuju od njih šta misle. Većina će da im kaže da to nije država, i dve od pet stalnih članica Saveta bezbednosti će da im kažu isto. Neka pitaju i svoje u Evropskoj uniji da li je Kosovo nezavisna država i videće da pet država smatra da nije. Neka pitaju u NATO isto pitanje – četiri članice će da kažu da Kosovo nije država. U Interpolu je ista situacija, i u Unesku. Kako misle da ih učlane u te organizacije, ne znam. To nije pitanje za Srbiju, to pitanje treba da postave sami sebi.
Ponovo je u fokusu pitanje formiranja ZSO, koja je odavno trebalo da bude formirana, a sada su se i SAD aktivirale… Da li možemo da očekujemo pomak i da li će SAD zaista uspeti da „nateraju“ Prištinu da formira ZSO na način koji je potpisan u Briselu? Ili je i to neka vrsta predstave?
– Mi očekujemo da se formira Zajednica srpskih opština i pozdravljamo izjave sa Zapada, a naročito iz SAD da će to da bude urađeno. Svima je odavno jasno da ne možemo da napravimo nijedan korak napred dok ne bude ispunjeno nešto na šta se čeka evo već deset godina. Pritom, to nije bilo šta, to je glavni zahtev koji je imala naša strana. Mi smo bili uporni u zahtevu da ZSO bude formirana i zato što je to naš najvažniji zahtev u dijalogu, ali i zato što ozbiljno i odgovorno doživljavamo ove pregovore, gde računamo da sve što se dogovori mora da se ispuni.
Pominjali su se u poslednje vreme rokovi da se reši pitanje Kosova, pa su u igri bili februar, godišnjica rusko-ukrajinskog sukoba, zatim mart… Da li je vama iko od zapadnih zvaničnika pomenuo konkretan rok i koji?
– Ja ne obraćam pažnju na bilo kakvo pominjanje rokova, to nisu ozbiljne stvari. Ni u razgovorima koje vodim nema nikakvih rokova, siguran sam da ni predsedniku Vučiću niko ne pominje rokove. Ja ne kažem da neko možda ima u glavi do kada bi neka faza našeg dijaloga trebalo da se završi, ali tu ima dosta ljudi, oni imaju neke svoje obaveze i očekivanja, imaju i mandate koji traju neko vreme, pa to možda projektuju na naše razgovore. Mi to nemamo. Razgovori će trajati onoliko koliko bude trebalo da dođemo do kompromisa, i to je jedino važno. Vreme je manje važno od kvaliteta sporazuma na kojem radimo.
Skupština sa temom KiM zakazana je za 2. februar, jer predstavnici opozicije nisu hteli pojedinačne razgovore s predsednikom. Šta očekujete od te sednice?
– Predsednik Vučić je ponudio najšire moguće konsultacije i razgovore zato što je reč o našem najvažnijem državnom pitanju. Njegova namera je da se o pitanju KiM razgovara sa svim političkim činiocima – bilo da su u vlasti ili u opoziciji, zato što nema važnije teme od ove. Ali neki nisu hteli da razgovaraju o tome, a zašto nisu, to treba da objasne svojim biračima. Koliko vidim, oni nemaju objašnjenje za to, verovatno će im biti teško da dođu i u Skupštinu da pričaju o KiM. Ali to govori samo o njima, jer je mnogo lako sedeti sa strane i kritikovati Vučića i Dačića, a kada ih pitate šta je vaš plan za Kosovo i Metohiju, oni kažu da Vučić treba da ode sa vlasti. Imaćemo skupštinsku raspravu zato što ni predsednik ni Vlada nemaju šta da kriju od javnosti i od parlamenta šta se dešava u dijalogu po pitanju KiM. To je naša poruka, to je i motiv predsednika Vučića da inicira ovu sednicu. Ja samo ne mogu da shvatim da neko ko hoće da se bavi politikom beži od rasprave o KiM, ne znam šta je za njih važnije državno pitanje.
Da li postoji opcija da se održi referendum o KiM posle ovog dokumenta koji nam je isporučen?
– Još smo daleko od bilo kakvih odluka o ovim pitanjima, a naročito od priče da li nam je potreban referendum ili ne. Mi pred sobom imamo prvo skupštinsku raspravu i još mnogo razgovora sa međunarodnim predstavnicima, i sa Prištinom, tako da za donošenje bilo kakve odluke treba još vremena. U svakom slučaju, kada za to dođe vreme, ja sam pristalica stvaranja najšireg konsenzusa o budućim rešenjima za Kosovo i Metohiju.
O sankcijama Rusiji
Imamo strašne pritiske, ali važno je da ne trpimo posledice
Još jedna od konstantnih tema je uvođenje sankcija Rusiji. Tu još odolevamo, ali dokle ćemo moći?
– Mi do sada nismo uveli sankcije, i to je odluka koja je dobra za naše ekonomske i političke interese. Srbija je zbog toga dobro snabdevena energentima i svom drugom robom, kod nas dolaze strane investicije, nemamo nestašice i napredujemo sa našim razvojnim projektima. Imamo strašne pritiske zbog ovakve naše odluke, ali to je nevažno u odnosu na to što Srbija ne trpi nikakve posledice zbog naše odluke koju smo doneli na Savetu za nacionalnu bezbednost još u martu prošle godine.
