Dečji sport često se zaglavi između dve krajnosti. Jedni misle da dete mora što ranije da nauči da pobeđuje, gubi i izdrži pritisak. Drugi bi potpuno uklonili takmičenje, plašeći se da će rezultat ubiti radost igre. Novo istraživanje pokazuje da je istina, kao i obično, negde u načinu na koji se stvari predstave.
Medical Xpress je preneo istraživanje Univerziteta u Koventriju, prema kome je način predstavljanja takmičenja presudan za to koliko deca uživaju u sportu. Istraživanje je posmatralo šta dečaci i devojčice vole u fudbalu, a zaključak je da takmičenje može biti pozitivno ako ne postane jedina mera vrednosti.
Ova tema je važna i kod nas, gde roditelji često od malih nogu upisuju decu na fudbal, košarku, gimnastiku, plivanje, borilačke sportove ili tenis. Problem nastaje kada se dečji trening pretvori u mini profesionalni pogon, pa dete više ne igra, nego stalno polaže ispit.
Takmičenje samo po sebi nije loše. Deca vole izazov, vole tim, vole da vide napredak i da se potrude. Ali ako trener, roditelj ili publika šalju poruku da je pobeda sve, onda sport prestaje da bude zdrav prostor i postaje stres.
Najbolji dečji sport uči dete da pokuša, izgubi, vrati se, pomogne drugaru i razume pravila. Medalja je lepa, ali nije jedini dokaz da trening ima smisla. Ponekad je važnije dete koje posle poraza hoće opet da dođe.
Možda je prava mera jednostavna: takmičenje treba da bude začin, ne ceo obrok. Kada je tako, sport deci ostaje radost, a ne još jedna obaveza zbog koje se osećaju nedovoljno dobro.
S.B.
