Kuga se najčešće povezuje sa srednjovekovnim gradovima, pacovima, buvama i katastrofom poznatom kao Crna smrt. Novi genetički dokazi pokazuju da je bakterija izazivala smrtonosne epidemije mnogo ranije, u vreme kada ljudi u istočnom Sibiru nisu živeli u velikim naseljima, već u malim i pokretnim zajednicama lovaca-sakupljača.
Međunarodni tim proučavao je ostatke sa četiri praistorijska groblja u oblasti Bajkalskog jezera. Genetski materijal uzet je iz zuba, koji mogu da sačuvaju tragove mikroorganizama prisutnih u krvi u trenutku smrti. Sekvenciranjem su rekonstruisani genomi ranih oblika bakterije „Yersinia pestis“, uzročnika kuge.
Bakterijska DNK pronađena je kod 18 od 46 analiziranih osoba. To znači da je trag infekcije imalo gotovo 40 odsto ispitanih, što je izuzetno visok udeo, čak i u poređenju sa nekim grobljima povezanim sa srednjovekovnim epidemijama. Rezultat snažno osporava pretpostavku da su najraniji oblici kuge uglavnom izazivali blaga ili pojedinačna oboljenja.
Rad objavljen u časopisu „Nature“ spojio je genetičku analizu, arheološke podatke, radiokarbonsko datiranje i ispitivanje srodstva pokojnika. Takav pristup omogućio je naučnicima da ne vide samo prisustvo bakterije, već i način na koji je bolest prolazila kroz zajednice.
Na dva najveća groblja decenijama je zbunjivao veliki broj sahranjene dece i mlađih tinejdžera. Datiranje je pokazivalo da su mnogi umrli u kratkom vremenskom razmaku. Genetika sada ukazuje da su pojedina braća i sestre, kao i roditelji sa decom, verovatno stradali tokom istog talasa bolesti.
Nalaz je važan zato što praistorijska bakterija još nije posedovala sve genetske osobine koje su kasnijoj bubonskoj kugi omogućile efikasno širenje preko buva i glodara. Zbog toga se dugo smatralo da nije mogla izazvati razorne epidemije. Činjenica da je pronađena u većem broju povezanih osoba pokazuje da je mogla biti izuzetno opasna i drugačijim putem prenošenja.
Drevni sojevi sadržali su i poseban genetski faktor povezan sa takozvanim superantigenom. Reč je o mehanizmu koji može prekomerno aktivirati imunski sistem i izazvati snažnu upalnu reakciju. Takva odbrana, umesto da zaštiti organizam, može doprineti teškom toku bolesti. Istorijski sojevi kuge koji su kasnije harali Evropom nemaju isti faktor.
Otkriće menja i predstavu o tome kakva je zajednica potrebna za epidemiju. Veliki gradovi i trgovačke mreže svakako olakšavaju brzo širenje zaraze, ali nisu neophodni da bolest opustoši malu grupu. U zajednicama u kojima su ljudi živeli, putovali i sahranjivali svoje članove zajedno, infekcija je mogla brzo zahvatiti gotovo sve bliske kontakte.
Istraživanje ne znači da je način prenošenja pre 5.500 godina potpuno razjašnjen. Naučnici tek treba da utvrde da li se bakterija širila kapljično, direktnim kontaktom, preko životinja ili kombinacijom puteva. Različite forme kuge mogu imati različite obrasce, a drevni ekosistem Bajkalskog područja nije bio isti kao srednjovekovna evropska sredina.
Posebna snaga drevne DNK jeste u tome što istoriju bolesti pretvara iz pretpostavke u proverljiv biološki zapis. Kosti i zubi ne čuvaju samo ljudske gene već ponekad i tragove patogena koji su promenili tok života zajednice. Grobovi koji su decenijama izgledali kao nerešena arheološka zagonetka sada pričaju jasniju priču o epidemiji koja je pogađala čitave porodice hiljadama godina pre Crne smrti.
S.B.
