Zamisao da se od odbačene plastične flaše jednog dana dobije sastojak jestivog kolačića zvuči kao naučna fantastika. Tim sa Univerziteta Južni Ilinois u Karbondejlu ipak radi upravo na takvom sistemu. Cilj nije mlevenje plastike i njeno ubacivanje u hranu, već razlaganje otpada na jednostavnije molekule koje posebno prilagođeni mikroorganizmi mogu da pretvore u proteine, vitamine i arome.
Glavna sirovina je polietilen-tereftalat, poznat kao PET, od kojeg se proizvode brojne flaše za vodu i gazirane napitke. PET sadrži dosta ugljenika, osnovnog elementa živih materija. Naučnici pokušavaju da taj ugljenik izdvoje, pročiste i uključe u kontrolisani biološki proces, umesto da plastika završi na deponiji ili u prirodi.
Pre nego što mikroorganizmi mogu da iskoriste otpad, on mora biti razložen. Istraživači primenjuju postupak oksidativnog hidrotermalnog rastvaranja, pri kojem se voda i kiseonik pod visokom temperaturom i pritiskom koriste za razbijanje otpornih materijala. Isti postupak može da obradi ostatke stabljika i listova kukuruza i drugu poljoprivrednu biomasu.
Dobijeni jednostavniji molekuli hrane se posebno programiranim sojevima kvasca. Među njima se nalazi i pekarski kvasac, organizam koji ljudi već dugo koriste u proizvodnji hrane. U laboratorijskim uslovima kvasac može da bude podešen da proizvodi određene proteine, masti, kiseline, vitamine ili aromatična jedinjenja.
Jedan od razvijenih sojeva od biljne biomase proizvodi aromu vanile. Drugi koristi etilen-glikol dobijen razlaganjem PET-a kako bi stvarao beta-karoten, pigment koji organizam može da pretvori u vitamin A. To pokazuje da konačan proizvod ne mora da liči ni hemijski ni fizički na otpad od kojeg je proces počeo.
Proizvedeni sastojci kombinuju se sa vlaknima, skrobom i zaslađivačem, a zatim prolaze kroz 3D štampač. Rezultat su proteinski zalogaji nazvani „mikrobajts“. Dosadašnji podaci ukazuju da su bezbedni za jelo, ali istraživači još čekaju institucionalno odobrenje za zvanične probe ukusa. Učesnici su zasad ocenjivali njihov miris i uglavnom naveli da bi ih jeli kada bi druge hrane bilo malo.
Detalje istraživanja predstavilo je Američko hemijsko društvo. Projekat je podržan kroz NASA program „Deep Space Food Challenge“, jer je prvobitno razvijan za sredine u kojima redovno dopremanje hrane nije moguće. Tokom dugih svemirskih putovanja ambalaža postaje otpad, dok su zalihe hrane ograničene. Sistem koji jedan problem pretvara u deo rešenja mogao bi da smanji količinu tereta.
Moguće primene postoje i na Zemlji: u zonama katastrofa, podmornicama, udaljenim istraživačkim stanicama i oblastima sa poremećenim lancima snabdevanja. Ipak, između uspešnog laboratorijskog uzorka i hrane za široku upotrebu stoji mnogo provera. Neophodno je dokazati da u procesu nema štetnih ostataka, da je sastav stabilan i da proizvod zadovoljava stroge propise.
Istraživači žele da mikroorganizmi ubuduće proizvode i vlakna, skrob i zaslađivače koji se sada dodaju odvojeno. Tako bi veći deo konačnog obroka nastajao u zatvorenom biološkom sistemu. Prvi kolačići možda neće uskoro stići u prodavnice, ali projekat menja način razmišljanja o otpadu: plastična ambalaža više nije samo materijal za reciklažu, već potencijalni izvor ugljenika za kontrolisanu proizvodnju novih supstanci.
S.B.
