Indijski i Tihi okean vekovima su delovali kao povezani delovi velikog klimatskog sistema. Promene temperature i padavina u jednom basenu često su najavljivale reakciju u drugom, omogućavajući naučnicima da bolje predvide monsune, suše i druge velike vremenske pojave. Novo istraživanje pokazuje da ta veza od osamdesetih godina prošlog veka ubrzano slabi.
Tim Okeanografskog instituta Vuds Hol spojio je savremena merenja sa prirodnim arhivama klime. Korišćeni su zapisi sačuvani u koralima, godovima drveća i pećinskim naslagama, pomoću kojih je rekonstruisana istorija okeana sve do početka 17. veka. Takva kombinacija omogućila je istraživačima da današnje promene uporede sa gotovo četiri stotine godina prirodnih kolebanja.
Rezultati objavljeni u časopisu „Nature Communications“ ukazuju da je savremeno slabljenje veze između dva okeana izuzetno. U prošlosti je sličan poremećaj zabeležen između približno 1810. i 1850. godine, kada je nekoliko snažnih tropskih vulkanskih erupcija izbacilo velike količine čestica u atmosferu. Te čestice su privremeno promenile količinu Sunčeve energije koja stiže do površine planete.
Današnji uzrok je drugačiji. Istraživači zaključuju da zagrevanje izazvano ljudskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte sve više potiskuje prirodni uticaj Tihog okeana na Indijski. Drugim rečima, poznati klimatski „razgovor“ između dva basena postaje tiši zato što jedan od njih dobija sve snažniji sopstveni temperaturni signal.
Indijski okean je naročito važan jer skladišti ogromnu količinu toplote. Kada se njegove površinske i dublje vode zagrevaju, menjaju se isparavanje, kretanje vazduha i raspored padavina. Posledice mogu da osete oblasti udaljene hiljadama kilometara, od istočne Afrike i južne Azije do Australije. Monsunske kiše, proizvodnja hrane i dostupnost vode zavise od tih atmosfersko-okeanskih veza.
Tihi okean je dugo imao vodeću ulogu zahvaljujući pojavama El Ninjo i La Ninja. One menjaju raspored toplote duž ekvatora i utiču na vremenske prilike širom sveta. Ako Indijski okean sve češće reaguje drugačije nego što istorijski obrasci nalažu, prognoze zasnovane na ranijim odnosima mogu postati manje pouzdane.
To ne znači da su dva okeana potpuno prestala da utiču jedan na drugi. Veza i dalje postoji, ali je slabija i promenljivija. Za klimatologe je ključno pitanje da li je reč o prelasku u novi dugoročni režim ili o promeni koja bi se mogla ublažiti smanjenjem budućeg zagrevanja. Odgovor će zahtevati nastavak merenja i unapređenje klimatskih modela.
Posebna vrednost ovog istraživanja nalazi se u dugom istorijskom poređenju. Savremeni instrumentalni podaci obuhvataju relativno kratak period, pa promena koja traje nekoliko decenija može izgledati neobično iako se ranije već događala. Koralni skeleti, godovi i stalagmiti produžavaju pogled unazad i pokazuju koliko je trenutni poremećaj zaista redak.
Ako se stara veza okeana nastavi menjati, meteorološke službe moraće da prilagode modele za sezonsko prognoziranje. Obrazac koji je decenijama pouzdano nagoveštavao obilne kiše možda više neće imati isto značenje. Priroda nije izgubila zakonitosti, ali se promenilo okruženje u kojem one deluju — a time i klimatska pravila na koja su se čitava društva oslanjala.
S.B.
