Arktički morski led ne nestaje samo zbog postepenog porasta temperature. Novo istraživanje pokazuje da posebno razoran efekat imaju grupe ciklona koje nailaze jedna za drugom, ne ostavljajući ledenom pokrivaču dovoljno vremena da se stabilizuje. Takvi događaji mogu da izazovu približno dvostruko veći gubitak leda od pojedinačne oluje, dok njihove posledice traju znatno duže.
Naučnici ovu pojavu nazivaju grupisanjem ciklona. Umesto jednog sistema niskog pritiska, kroz istu oblast prolazi niz od prosečno dve do tri oluje. Svaka sledeća zatiče već oslabljenu i razlomljenu ledenu površinu, pa zajednički efekat nije samo zbir pojedinačnih udara. Ledene ploče postaju pokretljivije, između njih se otvaraju pukotine, a vetar ih potiskuje prema oblastima u kojima se brže tope.
Istraživači Instituta Alfred Vegener analizirali su satelitske i meteorološke podatke prikupljane od 1979. do 2024. godine. Rezultati, objavljeni u časopisu „Nature Communications“, pokazuju da posledice grupisanih ciklona mogu da traju oko dva i po puta duže nego posle izolovane oluje. U pojedinim oblastima zabeležen je između jedan i po i čak sedam puta veći lokalni gubitak leda.
Razlog se krije u nekoliko procesa koji se odvijaju istovremeno. Snažni vetrovi lome led i razdvajaju sante, dok topliji vazduh ubrzava topljenje njihove gornje površine. Talasi i vrtloženje vode istovremeno izvlače toplotu iz dubljih slojeva okeana. Tako se led zagreva i odozgo i odozdo, dok ga mehanička sila oluje dodatno drobi.
Posebno je zabrinjavajuće ono što se događa tokom zime. Otvorena voda bi u normalnim okolnostima trebalo brzo da se zaledi, ali učestale oluje održavaju površinu nemirnom. Novi led ostaje tanak, lako puca i može da bude odnesen vetrom pre nego što dostigne dovoljnu debljinu. Arktik zbog toga ulazi u topliji deo godine sa slabijom početnom pozicijom.
Stvara se i povratna sprega. Što je led tanji, cikloni ga lakše razbijaju. Što ga više razbijaju, tamna površina okeana upija više Sunčeve energije nego beli led. Voda se dodatno zagreva, pa je sledećem ledenom pokrivaču još teže da se formira i opstane. Oluja koja bi nekada ostavila prolaznu pukotinu sada može da pokrene promenu koja traje nedeljama.
Morski led pritom nije značajan samo za polarne životinje. On ublažava talase i štiti arktičku obalu od erozije. Kada zaštitni pojas nestane, olujno more direktno udara u kopno, odronjava obale i ugrožava naselja i infrastrukturu. Promene u količini leda utiču i na razmenu toplote između okeana i atmosfere, zbog čega mogu imati posledice izvan neposredne arktičke oblasti.
Dosadašnje klimatske procene uglavnom su posmatrale dugoročne promene temperature, vetra i prosečne učestalosti oluja. Nova studija pokazuje da je važan i njihov raspored. Pet ciklona raspoređenih tokom nekoliko meseci nije isto što i pet ciklona koji se smene u kratkom periodu. Upravo bi takvi olujni nizovi mogli postati jedan od važnih faktora za preciznije prognoziranje budućnosti Arktika.
S.B.
