Zemlje BRICS-a dogovorile su razvoj integrisanog sistema ranog upozoravanja na zarazne bolesti, što bi moglo da poveže zdravstvene podatke država u kojima živi približno polovina svetskog stanovništva. Ideja je da se neuobičajeno širenje infekcije prepozna ranije i da upozorenje brže stigne do država koje bi mogle biti pogođene.
Savremene epidemije ne poštuju granice. Zaražena osoba može preći kontinent pre pojave simptoma, dok se patogen među životinjama ili u određenom gradu može širiti nedeljama pre nego što postane međunarodna vest. Svaki izgubljeni dan povećava broj kontakata i otežava kontrolu.
Zajednički sistem trebalo bi da poveže laboratorijske rezultate, epidemiološke izveštaje, podatke o bolničkim prijemima i druge pokazatelje. Ukoliko više izvora istovremeno registruje neuobičajen porast respiratornih, digestivnih ili drugih simptoma, nadležni bi mogli ranije da pokrenu proveru.
Dogovor je predstavljen na samitu BRICS-a u Nju Delhiju, a o njemu je izvestila agencija Associated Press. Organizacija sada okuplja 11 država sa veoma različitim zdravstvenim sistemima, ekonomskim mogućnostima i geografskim uslovima.
Upravo ta raznovrsnost može biti prednost. Patogeni koji se pojave u tropskoj oblasti, velikom gradu, poljoprivrednom regionu ili prometnom lučkom centru ostavljaju različite tragove. Povezivanje podataka može omogućiti da signal prime i zemlje koje još nemaju lokalne slučajeve.
Najveći izazov biće usaglašavanje standarda. Države ne testiraju iste bolesti na isti način, nemaju jednako razvijene laboratorije i ne objavljuju podatke istom brzinom. Da bi zajednička baza bila korisna, moraće da postoje jasne definicije slučaja, kompatibilni formati i postupci za proveru kvaliteta.
Pitanje poverenja podjednako je važno kao tehnologija. Zemlja koja prva prijavi novu infekciju može strahovati od zatvaranja granica, prekida trgovine ili političke štete. Ako prijavljivanje donosi kaznu, postoji podsticaj da se problem umanji ili objavi sa zakašnjenjem.
Efikasan sistem zato mora da podstakne rano deljenje podataka, pruži stručnu i materijalnu pomoć i spreči neopravdane reakcije. Upozorenje ne bi trebalo automatski da znači zabranu putovanja, već početak ciljane procene rizika.
Zaštita privatnosti predstavlja dodatni zadatak. Epidemiolozima su potrebni podaci o vremenu, mestu i načinu prenosa, ali sistem ne mora javno da otkriva identitet pojedinca. Informacije bi trebalo objediniti tako da ostanu korisne za nauku, a da se smanji mogućnost zloupotrebe.
Rano upozorenje može pratiti i bolesti životinja, jer mnogi novi patogeni prelaze sa životinjskih vrsta na ljude. Podaci veterinara, nadzora divljih životinja i kontrole hrane mogu zato biti jednako važni kao bolnički izveštaji. Takav pristup poznat je kao „Jedno zdravlje“ i povezuje zdravlje ljudi, životinja i životne sredine.
Dogovor još nije gotov operativni sistem. Tek treba definisati finansiranje, upravljanje, razmenu laboratorijskih uzoraka i odnos prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Politička odluka predstavlja početak, a stvarna vrednost zavisiće od svakodnevne saradnje stručnjaka.
Ako bude pravilno izgrađen, sistem neće sprečiti pojavu svakog novog virusa ili bakterije. Mogao bi, međutim, da skrati vreme između prvog neobičnog slučaja i međunarodne reakcije. U borbi protiv epidemije upravo tih nekoliko dana ili nedelja ponekad pravi razliku između lokalnog incidenta i globalne krize.
S.B.
