Osobe sa poremećajem pažnje sa hiperaktivnošću češće imaju zatvor, sindrom iritabilnog creva i druge digestivne tegobe, pokazuje velika analiza zdravstvenih podataka približno 1,9 miliona ljudi. Rezultati ne dokazuju da ADHD izaziva probleme sa varenjem, ali ukazuju da veza između mozga, ponašanja i creva zaslužuje više pažnje u svakodnevnom lečenju.
U poređenju sa osobama bez dijagnoze, ljudi sa ADHD-om imali su gotovo dvostruko veću verovatnoću da imaju zatvor. Verovatnoća sindroma iritabilnog creva bila je viša za oko 58 odsto, dok su određeni ozbiljniji funkcionalni i upalni problemi beleženi još češće.
O rezultatima je izvestio ScienceDaily na osnovu velike populacione studije. Veličina uzorka predstavlja važnu prednost, jer omogućava uočavanje obrazaca koji bi u manjim grupama lako ostali skriveni. Istovremeno, ogromna baza podataka ne uklanja potrebu za opreznim tumačenjem.
Jedno moguće objašnjenje nalazi se u osi creva i mozga. Nervni, hormonski i imunski signali stalno putuju u oba pravca. Stres i promene u regulaciji nervnog sistema mogu uticati na pokretljivost creva, dok stanje mikrobioma i zapaljenje mogu menjati signale koji stižu do mozga.
Svakodnevne navike takođe mogu doprineti vezi. Osobe sa ADHD-om mogu neredovno jesti, zaboravljati obroke, unositi manje tečnosti ili imati manje stabilan ritam spavanja. Impulsivnost može uticati na izbor hrane, dok dugotrajno sedenje i nepravilan raspored mogu usporiti varenje.
Pojedini lekovi za ADHD mogu da promene apetit, izazovu mučninu ili utiču na rad digestivnog sistema. Sa druge strane, bol, nadimanje i neispavanost zbog crevnih problema mogu pogoršati koncentraciju i svakodnevno funkcionisanje. Uzročni smer zato verovatno nije jednostavan.
Genetski faktori mogli bi da utiču na oba sistema. Geni koji učestvuju u radu neurotransmitera, imunskom odgovoru ili razvoju nervnog sistema možda istovremeno menjaju osetljivost digestivnog trakta. Za proveru takvih mogućnosti potrebne su dodatne genetske i dugoročne studije.
Podaci iz medicinskih evidencija imaju ograničenja. Dijagnoze mogu biti nepotpune, a osobe koje češće posećuju lekara imaju veću verovatnoću da dobiju više različitih dijagnoza. Nije uvek moguće precizno utvrditi kada je počeo prvi simptom niti kako su ishrana i terapija menjane tokom vremena.
Praktična poruka istraživanja nije da svaka osoba sa ADHD-om ima crevnu bolest. Lekari bi, međutim, mogli češće da pitaju o zatvoru, bolu, nadimanju i promenama stolice, umesto da te simptome posmatraju potpuno odvojeno od neurološkog i psihološkog stanja.
Isto važi i u suprotnom smeru. Dugotrajne digestivne tegobe ne znače da neko ima ADHD, ali mogu zahtevati širu procenu ako postoje trajni problemi sa pažnjom, organizacijom i impulsivnošću. Samodijagnostikovanje na osnovu statističke veze nije opravdano.
Studija dodaje još jedan sloj sve jasnijoj slici da telo ne funkcioniše kao skup odvojenih organa. Mozak može menjati rad creva, creva mogu uticati na raspoloženje i energiju, a životne navike povezuju oba sistema. Razumevanje te veze moglo bi da dovede do potpunije brige o ljudima kod kojih se simptomi danas često leče odvojeno.
S.B.
