U mnogim kancelarijama postoji prostorija u kojoj se najbrže sazna kako ljudima zaista prolazi dan. To obično nije velika sala sa projektorom, već kuhinja, trpezarija ili sto pored aparata za kafu. Tamo se priča o prevozu, deci, obavezama i onome što je na poslu zapelo. Jedan direktor odlučio je da baš u toj svakodnevnoj rutini redovno učestvuje. Ideja deluje gotovo previše jednostavno da bi postala poslovna vest: uzeti ručak i sesti među kolege.
Zajednički obrok menja i raspored uloga. Kada svi traže slobodnu stolicu ili dodaju jedni drugima posudu sa salatom, razgovor može da dobije manje zvaničan početak. To samo po sebi ne rešava probleme firme, ali stvara priliku da se neko sasluša bez unapred pripremljene prezentacije. Za rukovodioca je tu najvažnija veština da sačeka odgovor, umesto da pauzu pretvori u još jedan sastanak. A za zaposlene, da osete da nije potrebno svaku rečenicu pretvoriti u mali poslovni nastup.
O ovakvoj navici Hauarda Hohhauzera, direktora kompanije Ancestry, piše magazin Fortune. Inspiraciju je pronašao u primeru Ejsa Grinberga iz vremena kada je radio u banci Bear Stearns. Hohhauzer objašnjava da mu ručak sa zaposlenima pomaže da čuje neposrednije informacije. U takvim razgovorima pojavile su se i praktične brige kolega oko dolaska u kancelariju i porodičnih obaveza. Vrednost susreta, prema njegovom iskustvu, nije u posebnom jelovniku nego u pristupačnosti.
Širi kontekst daje starije istraživanje Univerziteta Kornel, sprovedeno među vatrogascima i objavljeno 2015. godine. Timovi koji su češće jeli zajedno dobijali su bolje ocene zajedničkog rada od nadređenih. Istraživači su petnaest meseci razgovarali sa pripadnicima jedne velike vatrogasne službe i prikupljali odgovore o navikama tokom smena. To je povezanost zabeležena u određenoj radnoj sredini, a ne dokaz da svaki zajednički ručak automatski povećava uspešnost. Ipak, rezultat pruža zanimljiv razlog da se obična pauza shvati ozbiljnije.
Kornelov tim obuhvatio je službu sa više od pedeset stanica, a rukovodioce je pitao i koliko često njihove smene dele obrok. Korisno je što istraživanje posmatra naviku unutar konkretnih timova, jer druženje za stolom nije isto u svakoj organizaciji. Moguće je i da složniji timovi lakše organizuju zajednički ručak, pa rezultat treba čitati pažljivo.
U domaćoj verziji ove priče nema potrebe za skupom kantinom ili posebno osmišljenim druženjem. Dovoljan može da bude sto za kojim je razgovor dobrodošao i na kojem titula ne zauzima dodatno mesto. Neko će radije ručati sam i to je sasvim u redu; smisao je u mogućnosti, ne u obavezi. A kada se zajednički obrok dogodi prirodno, može da podseti ljude da iza radnih zadataka stoje različiti životi. Nekad se korisna informacija zaista pojavi između dva zalogaja. Još lepše je kada uz nju dođe osećaj da vas je neko čuo. Najbolji nastavak takvog razgovora ipak dolazi posle pauze: kada predlog dobije odgovor ili se neko kasnije seti onoga što je kolega rekao. Sto može da otvori vrata, ali poverenje se gradi i u onome što usledi.
S.B.
Izvor: Postinfo
