Jarke boje, snažne crne linije i pravilne tačkice: dovoljno je nekoliko takvih elemenata da mnogi pomisle na Roja Lihtenštajna. Ali šta se dogodi kada umetnika čiji stil odmah prepoznajemo pogledamo bez žurbe? Nova izložba u njujorškom muzeju Vitni upravo to pokušava. Postavka „Roy Lichtenstein: Like New“ poziva publiku da iza poznatog izgleda pronađe i rad, postupak i pitanja kojima se umetnik bavio decenijama.
Prema podacima muzeja, ovo je prva njujorška retrospektiva njegovog opusa od 1993. godine. Obuhvata šest decenija stvaralaštva i različite medije, od slikarstva i crteža do skulpture, filma i grafike. Uz prepoznatljiva dela izloženi su i manje poznati radovi, kao i četiri ponovo izvedena murala. Postavku potpisuju kustoskinja Meg Onli i umetnik Aleks Da Kort, a otvorena je od 11. oktobra 2026. do 10. maja 2027. godine. Takav raspon pruža priliku da se jedan prepoznatljiv rukopis sagleda iz više pravaca.
Lihtenštajnov rad posebno je zanimljiv zbog susreta dva utiska: izgleda kao proizvod štampe, a nastajao je rukom. Muzej ističe da je slike iz stripova i novina preuređivao, menjao kompoziciju i prenosio na platno. Time se otvara pitanje koje je danas blisko svakome ko koristi telefon: šta se sa slikom dešava kada je izdvojimo, uvećamo ili stavimo u drugi kontekst? Dovoljno je promeniti kadar da poznat prizor dobije drugačiji naglasak. U galeriji se takva promena može posmatrati sporije nego na ekranu.
Za posetioca koji nema posebno predznanje, ovo može biti vrlo pristupačan ulazak u modernu umetnost. Umesto traženja jedne skrivene poruke, zanimljivije je pratiti kako oko prelazi preko linija, praznina i ponovljenih oblika. Odmaknemo se, pa priđemo bliže; ono što je izdaleka delovalo jednolično, izbliza dobije strukturu. Takvo posmatranje može da bude i mala igra. Koju boju prvo primetimo? Gde nas slika zadržava? Da li bismo isti motiv doživeli jednako da je deset puta manji? Zanimljivo je posmatrati i sopstvenu prvu reakciju. Da li nam nešto izgleda kao reklama, ilustracija, strip ili slika? Kada razmislimo zbog čega smo to zaključili, već smo započeli razgovor sa delom. Takva radoznalost mnogo je važnija od straha da ćemo dati pogrešan odgovor.
Gardijan u tekstu posvećenom izložbi izdvaja povratak velikog murala iz Grin strita, rekonstruisanog u dužini od oko 29 metara. Taj prizor daje dodatni razlog da se o poznatom umetniku ponovo razgovara. Za publiku daleko od Njujorka vest je i lep podsetnik da prepoznati nečiji stil nije isto što i završiti razgovor sa njegovim delom. Ponekad tek drugi, pažljiviji pogled donese pravo iznenađenje. A umetnost koja nas navede da zastanemo među svim slikama koje svakodnevno prolaze pred nama već je učinila nešto dragoceno. Retrospektiva tako postaje prilika i za one koji umetnika odavno vole i za one koji mu tek prilaze. Jedni mogu da otkriju manje poznat deo opusa, drugi da prvi put uživo osete odnos slike i prostora. Veliki format, blizina platna i kretanje kroz salu nude iskustvo koje reprodukcija samo delimično prenosi.
S.B.
