Najveći deo dubokog okeana nikada nije direktno video čovek, ali genetsko istraživanje pokazuje da je upravo taj mračni prostor jedan od najbogatijih izvora bioloških inovacija na Zemlji. Naučnici su analizirali mikroorganizme iz dubokih rovova, hidrotermalnih izvora, oblasti sa curenjem metana i drugih ekstremnih staništa i pronašli neverovatno veliki broj gena koji se ne pojavljuju u poznatim organizmima sa površine. Earth.com je 10. avgusta objavio pregled rada koji duboki okean opisuje kao svojevrsnu laboratoriju ubrzane evolucije – mesto na kojem ekstreman pritisak, hladnoća, potpuni mrak, nedostatak kiseonika i izolacija ne smanjuju genetsku raznovrsnost, već izgleda podstiču nastanak novih biohemijskih rešenja.
Mikrobi koji žive na nekoliko kilometara dubine suočavaju se sa uslovima koji bi za većinu površinskog života bili smrtonosni. Ogroman pritisak menja način na koji rade ćelijske membrane i proteini, dok nedostatak Sunčeve svetlosti znači da energija mora dolaziti iz sasvim drugih izvora. Oko hidrotermalnih izvora mikroorganizmi koriste sumpor, vodonik, metan i druge hemijske supstance kao gorivo, stvarajući čitave ekosisteme bez fotosinteze. U dubokim sedimentima njihov metabolizam može biti toliko spor da pojedine ćelije opstaju sa količinom energije koja bi na površini bila nezamislivo mala. Svaka takva adaptacija zahteva molekularne alate – enzime, transportne sisteme i zaštitne proteine – a upravo njihovi geni predstavljaju veliki neistražen rezervoar potencijalno korisnih funkcija.
Praktična vrednost takvog genetskog bogatstva može biti ogromna. Enzim koji normalno radi pod ekstremnim pritiskom mogao bi biti koristan u industrijskim procesima u kojima se obični proteini brzo raspadaju. Mikroorganizmi sposobni da koriste metan ili druge neuobičajene izvore energije mogli bi inspirisati nove biotehnološke metode za preradu otpada, proizvodnju hemikalija ili vezivanje ugljenika. Sličan princip već je mnogo puta promenio tehnologiju: enzimi iz mikroba koji žive u vrelim izvorima omogućili su PCR, jednu od najvažnijih metoda savremene genetike. Duboko more možda krije stotine sličnih otkrića, samo što još ne znamo koja će biti najvažnija.
Istraživanje istovremeno dolazi u trenutku kada raste interesovanje za eksploataciju mineralnih resursa sa okeanskog dna. Ukoliko područje izgleda kao prazna blatnjava ravnica, lako je pretpostaviti da se malo toga može izgubiti. Genetika pokazuje potpuno drugačiju sliku. Jedan kvadratni kilometar sedimenta može sadržati mikroskopske linije života čiji su geni evoluirali tokom ogromnih vremenskih perioda i ne postoje nigde drugde. Zato se rasprava o dubokomorskom rudarenju više ne odnosi samo na vidljive životinje. Moguće je uništiti biološku „biblioteku“ pre nego što smo pročitali i prvu stranicu. Najdublji delovi okeana tako više ne izgledaju kao puste zone na dnu planete, već kao rezervoari genetske raznovrsnosti čiji puni potencijal tek počinjemo da naslućujemo.
S.B.
