Majls Dejvis i Džon Koltrejn nisu delili samo binu, već i jednu od najnapetijih, najplodnijih veza u istoriji džeza. Malo je poznato da je Dejvis često govorio kako Koltrejna nije birao zbog virtuoznosti, već zbog upornosti. U ranim godinama saradnje, Koltrejn je znao da svira dugačke, gotovo opsesivne solaže, toliko intenzivne da su mu kolege okretale leđa na bini. Majls je to trpeo, ali je jednom, posle svirke, samo kratko rekao: „Prestani da sviraš sve što znaš.“ Ta rečenica postala je prelomna tačka – Koltrejn je shvatio da je tišina jednako važna kao i zvuk.
Postoji anegdota da je tokom jedne turneje Majls namerno ostavljao Koltrejna samog u hotelskoj sobi bez ikakvih uputa, znajući da će ga to naterati da se povuče u vežbanje. Koltrejn je tada prolazio kroz lične krize, borio se sa zavisnostima i gotovo bio izbačen iz benda. Umesto da ga javno ponizi, Majls je izabrao suroviju, ali tišu metodu – distancu. Kasnije će Koltrejn priznati da mu je upravo ta hladnoća pomogla da se sabere i pronađe sopstveni izraz, koji će kasnije kulminirati u spiritualnom džezu.
U Srbiji se ova priča često čita između redova, jer je bliska našem mentalitetu: talenat bez discipline ne traje, a pravi učitelji retko podižu glas. Odnos Dejvisa i Koltrejna nije bio prijateljstvo u klasičnom smislu, već sudar dva karaktera koji su se međusobno brusili. Njihova muzika i danas zvuči kao razgovor u kome se ne slažu – ali upravo iz tog neslaganja nastaje istina. To je razlog zašto njihove ploče ne stare: u njima se čuje borba, a ne poza.
S.B.
