Navikli smo da evoluciju zamišljamo kao neprekidnu igru slučajnosti: mutacije nastaju nasumično, priroda bira korisno, a život polako menja oblik. Ali novo istraživanje Univerziteta u Jorku, o kojem piše ScienceDaily, pokazuje da evolucija možda ima mnogo više ponavljanja nego što deluje. Naučnici su pronašli trag da se isti genetski alati koriste kroz 120 miliona godina, što sugeriše da priroda često poseže za proverenim rešenjima.
To ne znači da je evolucija unapred isplanirana. Ona i dalje nema cilj kao inženjer za stolom. Ali znači da organizmi ne počinju iz praznine svaki put kada se menja okruženje. Evolucija koristi ono što već postoji: stare gene, stare mehanizme, stare biološke prekidače, pa ih preuređuje za nove uslove.
Ova ideja je posebno lepa jer pokazuje da život nije samo zbir iznenađenja, nego i velika radionica reciklaže. Krila, boje, oblici tela, načini prilagođavanja — sve to može nastajati kroz ponovnu upotrebu duboko ukorenjenih genetskih obrazaca.
Za običnog čitaoca ovo je priča o tome da priroda ima pamćenje. Ne pamćenje kao čovek, već pamćenje u zapisima DNK. Ono što je jednom radilo, može se pojaviti ponovo, u drugom obliku, drugoj vrsti i drugom vremenu.
S.B.
